„Dugovao sam im taj film“: Džafar Panahi o zatvoru, tajnom snimanju, ženama u Iranu koje donose promenu

Jedan od najznačajnijih savremenih iranskih reditelja, Džafar Panahi, vratio se na međunarodnu scenu filmom „Jedan običan incident“, koji je osvojio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu ,a sinoć je  ovo ostvarenje premijerno prikazano u Glavnom programu 31. Festivala autorskog filma FAF.

U intervjuu koji je vodio Jean-Michel Frodon, preveo s persijskog Massoumeh Lahidji, objavljen na Nova. rs Panahi govori o periodu služenja dve zatvorske kazne, kako je praviti filmove u tajnosti, ima li u njegovim filmova likova iz stvarnosti…

Šta se desilo u vašem životu od kada ste snimili film „No Bears“ 2022. godine?

– Ušao sam u novu fazu kao reditelj. Od prvog filma “Beli balon”, pa sve do “Zatvorene zavese”, fokusirao sam se na sopstvena pitanja kao reditelja. Naravno, postojali su pritisci, ali mogao sam da se koncentrišem na rešavanje filmskih problema. Nakon mog prvog hapšenja 2010. godine, kada mi je zabranjeno da putujem ili pravim filmove, fokus se pomerio na sopstvene okolnosti. Pre toga, moja kamera je bila okrenuta ka spolja. Ali od tog trenutka okrenuta je ka unutra, prema onom što sam doživljavao. I to se može videti u filmovima koje sam snimio, od “Ovo nije film” do “No Bears”. Ali sada, kada su ta ograničenja ukinuta, osetio sam potrebu da ponovo gledam spolja – samo drugačije, oblikovano svime kroz šta sam prošao, uključujući i drugu zatvorsku kaznu između jula 2022. i februara 2023. godine. Dakle, kamera ponovo gleda spolja, ali s drugačije tačke gledišta nego ranije.

Da li biste rekli da su te dve zatvorske kazne doprinele evoluciji vašeg rada?
– Da, ali ne na isti način. Kada sam prvi put zatvoren, bio sam u samici 15 dana, a potom u ćeliji sa samo dve ili tri osobe. Skoro nikoga nisam video. Ali tokom druge kazne bio sam među mnogim zatvorenicima – ljudima iz vrlo različitih slojeva društva. Imao sam duge razgovore i razmene iskustava sa njima tokom sedam meseci. Kada su me pustili, nakon štrajka glađu, osećao sam se dezorjentisano. Nisam znao kako da bivstvujem na slobodi. Bio sam rastrzan između olakšanja što sam slobodan i privrženosti onima koje sam ostavio. Tu napetost i dalje nosim sa sobom.

Kada kažete da su ograničenja ukinuta, da li je to zvanično?

– Da, presuda kojom mi je zabranjeno da snimam filmove, pišem, dajem intervjue i putujem – zvanično je poništena. Ali u praksi, i dalje sam na margini: na primer, nema smisla da predam scenario za ovaj film vlastima na odobrenje – tako da nemam izbora osim da radim izvan sistema.

Da li biste rekli da je film „Jedan običan incident“ direktno nastao iz vaše druge zatvorske kazne?

– Apsolutno. Moji filmovi od početka govore o društvu i neposrednom okruženju. Dakle, sedam meseci u vrlo specifičnom kontekstu zatvora prirodno pronalaze put u moj film. Kada sam prvi put bio uhapšen 2010, moj islednik me je upitao: „Zašto pravite ovakve filmove?“ Odgovorio sam da su moji filmovi zasnovani na onome kroz šta prolazim. Dakle, ono što sam tada doživljavao neminovno se pojavljuje u filmu, u nekom obliku. To se tačno dogodilo u filmu “Taksi”, posebno u razgovoru s advokaticom Nasrin Sotudeh. Ali drugo zatvorsko iskustvo ostavilo je još dublji trag. Kada sam izašao, osećao sam potrebu da napravim film za ljude koje sam tamo sreo. Dugovao sam im taj film. Iako govorim iz ličnog iskustva, to se poklapa sa širim dešavanjima u iranskom društvu – posebno s revolucijom „Žena, život, sloboda“ koja je počela u jesen 2022. godine. Mnogo se toga promenilo tokom tog perioda.

Kako se takvo iskustvo transformiše u film – baš u ovaj, “Jedan običan incident”?

– Početna ideja se brzo pojavila: pitao sam se šta bi se desilo ako bi jedna od osoba koju sam sreo u zatvoru bila puštena i suočila se sa nekim ko ju je mučio i ponižavao? To pitanje pokrenulo je proces pisanja scenarija s dvojicom prijatelja scenarista, Naderom Saeivarom i Shadmehrom Rastinom. Počeli smo da skiciramo moguće tokove priče, ali sam brzo shvatio da je najvažnija autentičnost priča o životu u zatvoru i različitim načinima na koji se one mogu ispričati. Uključio sam u sve i nekoga ko je proveo mnogo vremena u zatvoru i, nažalost, ponovo je tamo – Mehdi Mahmoudian. Pomogao mi je u dijalozima, crpeći ih iz stvarnog života u pritvoru, i kako ljudi o tome pričaju kada izađu.

Foto: LesFilmsPelleas (1)

Da li likovi u filmu poput Vahida, Šive ili Hamida predstavljaju stvarne ljude?

– Fiktivni su, ali priče koje pripovedaju zasnovane su na stvarnim događajima koje su doživeli pravi zatvorenici. Takođe je stvarna raznovrsnost tih likova i njihovih reakcija. Neki postaju nasilni i vođeni su željom za osvetom, drugi pokušavaju da se povuku i razmišljaju dugoročno. Neki su veoma politizovani – ili postaju takvi. Drugi nisu, i uhapšeni su gotovo slučajno. To je slučaj sa Vahidom, glavnim likom: bio je radnik koji je samo tražio da mu plate platu. Režim ne pravi razliku između tih ljudi. Svaki od drugih likova predstavlja jednu od mnogih opozicionih grupa, labavo ili čvrsto organizovanih. Te grupe često se sukobljavaju, čak i iza rešetaka. Svi se slažu u protivljenju režimu, ali dalje od toga… Od smrti Mahse Aminije i početka revolucije „Žena, život, sloboda“, protivljenje režimu postalo je široko rasprostranjeno. Ljudi često ne znaju čime da ga zamene. To se jasno vidi danas – na primer, mnoge žene se pojavljuju u javnosti bez hidžaba. Takva masovna građanska neposlušnost bila je nezamisliva do pre nekoliko godina. Scene u filmu, snimljene na ulicama sa glumicama bez hidžaba, odražavaju današnju stvarnost. Iranske žene su te koje su nametnule ovu transformaciju.

Jeste li ste