Filmu gde nema dublera i vizuelnih efekata: Popević o psećoj drami „Dobar dečko“ koju morate pogledati

Postoji staro pravilo da je najteže snimati filmove s decom i životinjama. Tehnologija je u međuvremenu napredovala, pa su životinje glumci danas često zamenjeni kompjuterskom animacijom. Ali ipak to nije prava stvar. Lako je zapaziti da te životinje nisu stvarne i ne moraju nositi značajne uloge. Kompjuterski dorađena slika je nešto drugo i decenije su prošle otkad su se pojavili zapaženi filmovi u kojima glumu životinja, njihov govor i mimiku, dorađuje animacija. Simpatično prase u „Bejbu“ ili špijunski triler pod imenom „Kuce i mace“ još kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih prikazali su koliko animacija može da dočara da se i životinje mogu koristiti ljudskim jezikom. Ali šta ako pas glumi sebe, ako je reč o filmu gde nema dublera i vizuelnih efekata? Takav je „Dobar dečko„, film iz 2025. godine, koji se reklamira kao horor, a zapravo je pseća drama.

„Dobri dečko“ u svom fokusu ima psa Indija, koji s teško bolesnim gazdom odlazi u usamljenu kuću, gde će čovek pokušati da popravi svoje zdravstveno stanje. Porodična kuća u koju dolaze važi za ukletu, priča se da u njoj ima duhova. Deda je tu umro (takođe od neke bolesti pluća), a iako je živeo s psom, taj posle smrti nije nađen. Indi od dolaska u kuću počinje čudno da se ponaša. Pas čuje, vidi i oseća da nešto nije u redu, a onda počinju da se javljaju i neke preteće pojave. Indi nema druge osim da pokuša da nekako zaštiti svog čoveka od te mračne sile. I tu leži glavna začkoljica u filmu, ono što ga za mnoge gledaoce čini konfuznim. Ovo nije horor, iako nama, iz ljudske perspektive, izgleda da jeste jer režiser primenjuje neke već viđene tehnike iz tog žanra. Ne. Ovo je film ne samo o psu, nego je potpuno iz pseće perspektive, kroz njegova izraženija čula, ali i veću osetljivost prema bliskoj osobi, gazdi, za njega i vođe čopora, hranitelja. Kome, u ovom slučaju, preti smrt.

„Dobri dečko“ je odraz psećih strahova, snova i preokupacija. Pas nije u stanju da do kraja pojmi bolest koja izjeda njegovog čoveka. On ga, naravno, neizmerno voli, ali ta promena okruženja za psa bi bila stresna i da ga u kuću nije doveo smrtno bolestan čovek. Pas oseća nadolazeću smrt, naslućuje i nesreću koja se ranije dogodila na tom mestu, ali ne može sve to da obradi kao čovek. A mi, kao ljudi, gledamo upravo to, njegovu borbu pre svega sa samim sobom da nekako procesuira čovekovo loše ponašanje posle hemioterapija i zbog bolova, iskašljavanja krvi. Pa čak i one „bu“ scene zapravo su deo pseće interakcije sa čovekom, recimo kada ga ovaj iznenada zgrabi jer je u bolovima i potreban mu je zagrljaj. Već užasno uznemirenom psu to je trenutak stresa, a gledaocu je prikazano kao scena iz horor žanra. Ako se može reći da je „Dobar dečko“ horor, on je to samo kao odraz ljubavi između psa i bolesnog čoveka, pseće uznemirenosti jer – ma koliko to želeo – ne može nikako da pomogne. Zato je ovaj film potresna, tužna drama ispričana neobičnim filmskim jezikom i jedan od najboljih filmova koje sam gledao u ovoj deceniji.