IDIT, MAJKA ALONA OHELA (24): Alon je prošao užas, dok je dve godine bio zatočen, sve vreme sam duboko u srcu znala da će se vratiti živ! I vratio se! (FOTO)

„Kada se vratio iz zatočeništva, imao je povredu oka. Imao je šrapnel u oku. Operisali su ga, izvadili šrapnel i ugradili novo sočivo. Ali ono što vidi je kao pokvarena kamera, delimično vidi dobro, a delimično ne. Njegovo zatočeništvo je bilo nezamislivo teško. Gladovao je. Bio je u vrlo malom prostoru, vezan lancima, bez hrane. Dnevno je dobijao četiri kašike graška i jednu pitu i tako osam meseci. Postao je samo kost i koža. Govori da je bilo najteže disati u tom zatočeništvu. Izgubio je mnogo energije.“

Foto: Kurir

Ovim rečima otpočinjemo razgovor saIdit Ohel, majkom Alona Ohela (24), koji je od 7. oktobra bio talac Hamasa, proživeo je pakao na zemlji i pod zemljom u terorističkim tunelima, a nakon dve godine zatočeništva, mučenja i mraka, na ivici smrti, oslobođen je 13. oktobra ove godine.

Idit je došla da razgovara sa novinarima iz Srbije i Crne Gore. Ispred Kurir televizije ja sam u Tel Avivu.

U prostoriju je ušetala sitna, nežna žena. Njena priča, snaga, izdržljivost, njena pobeda i vera, učinile su je emotivno najsnažnijom osobom koju sam videla – ona je majka koja je dve godine čekala sina, a on je bio zarobljen. Pod zemljom. Kaže da nikada nije dozvolila da pomisli da se neće vratiti.

Foto: Kurir

NAJGORI DANI I NAJJAČA VERA

Dok joj je sin bio u zarobljeništvu, u najvećoj neizvesnosti u rukama monstruoznih terorista, ona je verovala.
Kaže: „Sve vreme sam duboko u srcu znala da će se Alon vratiti živ. Nisam mislila ni na šta drugo. I to što se zaista vratio živ, to je čudo. Posle svega što je prošao, pravo je čudo. Ali nikada nisam razmišljala o drugom ishodu. Samo sam se pitala: „U kakvu se kuću vraća? Kakav dom će ga sačekati? O tome sam stalno razmišljala“.
Njen um joj nije dozvoio da padne. Najgori period je prošao, a dani koji slede su izazov za celu porodicu. Slike iz zarobljeništva se ne zaboravljaju.

„Kada su neki od talaca sa njim oslobođeni, dobio je malo više hrane. Posle je prebačen u drugi prostor gde je upoznao još jednog taoca, 40 dana pre oslobađanja. Kada uskoro bude mogao da govori o tome, ispričaće svoju priču. On želi da živi, da radi ono što voli. Svira klavir. Želi da govori o tome kako svako može biti najbolja verzija sebe i kako je on preživeo sve što je preživeo. I dalje mu fale vitamini, nema dovoljno mišića, pa mora postepeno da se gradi“, govori Idit.

Foto: Kurir

TRENUTAK KOJI JE PROMENIO ČITAV ŽIVOT

Život joj se deli na vreme pre 7. oktobra i nakon tog dana. Ali i nakon 13. oktobra ove godine, kada se Alon vratio.
„Veoma je emotivno videti Alona kod kuće. Posle dve godine borbe… nismo imali život. Samo borbu za njega. A sada, kada je kod kuće, imamo druge izazove, njegovo zdravlje, to kroz šta je prošao. Moramo biti uz njega. I dalje ima različite medicinske probleme koji moraju da se tretiraju. Pored toga, mi pokušavamo da se ponovo izgradimo. Ne samo on, već i mi kao porodica, svaki pojedinačno, i svi zajedno. Ali to je dobra stvar, jer je kod kuće. Da, kod kuće je“.

Foto: Kurir

USKORO U SRBIJI

Na pitanje da li su osećali kolika im podrška stiže iz Srbije i kada će doći u Beograd, Idit kaže:

„Da, imala sam mnogo podrške iz Srbije. Govorili ste o Alonu, podizali svest, pomagali da ljudi širom sveta znaju da je i dalje talac. To je mnogo značilo. Bila sam dva puta u Srbiji tokom tog perioda i dobila sam ogroman doček. Ljudi su želeli da razumeju kroz šta prolazimo. Kidnapovati nekoga ni krivog ni dužnog, držati ga bez svetlosti, bez vazduha, bez hrane… To je pogrešno na toliko nivoa. Taj terorizam nije prihvatljiv. Ne sme se finansirati. Moramo da menjamo to. Doći ćemo u Srbiju kada se Alon bude osećao malo bolje. Predsednik Vučić je razgovarao sa njim dan nakon oslobađanja i pozvao ga da dođe u Srbiju. I mi ćemo doći.

Ponovni susret 13. oktobra

Suze, zagrljaji, emocije

„Dan kada se vratio, 13. oktobar, bio je veoma emotivan. Ceo dan. Čekali smo od šest ujutru. Nismo znali u kakvom je stanju. Gledali smo zatvoreni IDF prenos, samo za porodicu. Videli smo kako ga preuzimaju od Crvenog krsta. Kada sam ga prvi put ugledala, u sebi sam rekla:

„Vau…“. Rekao je vojnicima da ga boli oko i da su mu potrebne naočare, pa su mu dali sunčane. I on se nasmešio, prvi put sam videla njegov osmeh. Kada je došao u posebnu prostoriju, ušla sam prva. Sedeo je na krevetu, nije mogao da stoji. Pogledao me je i odmah počeo da plače i da me grli. Jako. Zagrljaj od dva minuta. Zatim su ušli brat, sestra i otac, svi smo ga grlili. Pogledao je sestru, nije je video dve godine. Imala je 13 kad je odveden, sada 15. Porasla je. Gledao ju je kao da je najlepša osoba koju je ikada video. Rekao je: „Bože moj, kako si prelepa.“

Rekao je: „Dvije godine video sam samo ružne ljude — nisam video lepe ljude…Sećam se da sam držala njegovu ruku — bila je veoma tanka. Izgledala je kao njegova, samo mnogo mršavija. Držala sam je u svojim rukama i osetila sam ga. Bilo je… neverovatno. Ne mogu ni da opišem. Kao kada rodite dete i prvi put ga vidite — samo što sam ga toliko dugo čekala i toliko mi je nedostajao, da je susret bio čak i snažniji od toga.

Deset puta snažniji. Mislim da je prva stvar koju nam je rekao bila da nas mnogo voli i da će nam ispričati sve što želimo da znamo. Rekao je da je jak, da je preživeo, i da ne moramo da brinemo. To je bio dan koji nikada neću zaboraviti. I znate šta je neverovatno? Sve vreme sam duboko u srcu znala da će se Alon vratiti živ. Nisam mislila ni na šta drugo. I to što se zaista vratio živ, to je čudo. Posle svega što je prošao, pravo čudo.

Nikada nisam razmišljala o drugom ishodu. Samo sam se pitala: u kakvu se kuću vraća? Kakav dom će ga sačekati? O tome sam stalno razmišljala. Sada, kada je tu, sve deluje… normalno. Videla sam to u svom umu, znala sam da će se desiti. Kada je bio u zatočeništvu, nisam mogla da pojmim realnost toga. Govorila sam sebi: „Ovo se ne dešava, ovo nije istina, ovo nije naš život, on je samo dete, kako je moguće…“ Ali uvek sam videla njegov povratak. Videla sam budućnost. Zato sada, kada je ovde, osećam da je tako i trebalo da bude“.

Da se ovo više nikada ne ponovi

Za nas je život vrednost, za teroriste smrt

Na pitanje kako razmišlja o teroristima Hamasa, Idit kaže:

„Hamas i palestinski narod, to nije isto, ali je povezano. Oni veličaju smrt. Mi veličamo život. Oni svet vide potpuno drugačije nego mi. Za njih je smrt vrednost. Za nas život. Ne govorimo istim jezikom.

To nisu iste vrednosti. Da li opraštam ili ne, nikada neću zaboraviti. Ali ovo je, pre svega, Alonovo. On je bio talac, ne ja. Ja neću trošiti svoj život na bes, frustraciju i mržnju. To nije vredno. Njihovi životi me ne zanimaju. Želim da živim svoj život. I oni će, pre ili kasnije, dobiti ono što treba da dobiju. Ali ja neću trošiti svoj život na to. Ako nešto želim — to je da svet nauči iz ovoga.

Da se ovo nikada više ne ponovi. Da svet ne dozvoli da terorizam pobedi. I da nastavimo da činimo dobro, da budemo tu jedni za druge, i da budemo bolji nego oni“, poručila je Idit.