PAŽNJA: Imao sam 12 godina kada je ubijen Zoran

Moj rođeni stric se zove Zoran. Kažu da ga je baba rodila u zoru, pa je tako dobio ime. Moj stric je uvek voleo Zorana Đinđića, a ja sam voleći svog strica, zavoleo i svog premijera

„Ako neko misli da će time što će mene ukloniti zaustaviti sprovođenje zakona, onda se on grdno vara, jer nisam ja sistem.“

Bio je 12. mart 2003. godine. Išao sam u popodnevnu smenu u svojoj osnovnoj školi Kirilo Savić. Zapravo, više se tačno i ne sećam iz kog razloga sam u trenutku kada je pucano na Zorana, ja već bio u školi. Imao sam punih 12 godina i pohađao sam 6. razred.

Petnaestog marta 2003. godine trebalo je da se održi opštinsko takmičenje iz matematike, za kojem sam se kvalifikovao. Znao sam da me matematika nije toliko privlačila, ali ipak sam uzeo učešće. U to vreme u Ivanjici, u mojoj generaciji matematikom je suvereno vladao današnji profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, a tada velika nada matematike Boban Karapetrović. NJega je bilo nemoguće pobediti. Ja sam negde bio odmah iza njega. Ipak nisam vežbao zadatke, i taj nedostatak rada se kod mene osećao.

Međutim, još tada pokazivao sam sklonost da dajem odgovor na zadatke na kojem nema definitivno tačnih, ni defitivno netačnih odgovora. Takmičenje nije održano tog 15. marta 2003. godine. Taj dan sam proveo u kući prikovan za televizor, gledajući prvi put jedno opelo.

Za trenutak, napraviću samo mali povratak u još dalju prošlost. Na moj deseti rođendan, 5. oktobra 2000. godine desila se politička revolucija u mojoj državi. Već i vrapci na granama znaju uzroke tog događaja, kao i njegove posledice. Kao glavni arhitekta cele te konstrukcije provejavalo je jedno zvučno ime – dr Zoran Đinđić.

Zapravo njegova istrajna decenijska borba u Srbiji krunisana je padom režima Slobodana Miloševića. Ipak Zoran je bio svestan da promena političke vrhuške ne znači i promenu sistema. Govorio je da bi se promenio jedan sistem, potrebno je da milioni ljudi u tome učestvuju, pa kad se to sve skupi na milion mesta, to je jedna malo bolja zemlja, pa sve bolja, pa sve bolja. Srbija ga tada nije razumela.

Dolazak na čelo Vlade Republike Srbije shvatio je kao svoju istorijsku odgovornost, kao svojevrsnu misiju. On je uneo duh promena, duh brzine, duh znanja, duh viteške borbe. Od samog početka svog premijerskog mandata 25.01.2001. godine suočavao se sa mnogobrojnim preprekama.

Opstrukcije unutar same Vlade, opstrukcije iz opozicije, pritisci spolja. Ja ga nikada fizički nisam sreo, ali sam ga zavoleo otkada sam ga prvi put video na malim ekranima. Lep, harizmatičan, prepametan, šarmantan, privlačan ženama, druželjubiv, normalan. Da, možda je taj epitet i najvažniji – Zoran je bio normalan čovek. U nenormalnoj Srbiji, to je smatrano bolešću. Bio je i ludo hrabar, kako samo filozofi mogu da budu. Išao je u susret problemima, spreman da ih rešava, ma koliko teški oni bili.

Nedavno je preminuo Jirgen Habermas, slavni nemački filozof. Zoran Đinđić nije imao tu sreću da doživi duboku starost. Naprotiv, tek što je proslavio 50. rođendan, mučki je ubijen ispred zgrade Vlade Republike Srbije, tog nesrećnog 12. marta 2003. godine. Odlično se sećam scene u kojoj jedan današnji policajac, a tada samo đak 7. razreda govori da više neće plaćati porez, jer je ubijen premijer. Zamislite svojevrsnog paradoksa. Zoran nije bio država, ali je bio motor, pokretač, inspirator promena. On se uhvatio u koštac sa teškim istorijskim nasleđem, sa ogromnim problemima, pre svega u ekonomiji. Zbog toga je taj ekspertski deo Vlade bio tako intelektualno snažan. Zoran je razumeo tendencije u Evropi i svetu na početku 21. veka. On nije bio čovek koji se bavio analizom 20. veka, on je neprestano govorio o budućnosti. On je zapravo tu budućnost video. NJegova vizija probuđene Srbije počela je postepeno da se ostvaruje.

Za razliku od mnogih intelektualaca pesimista, Zoran je bio optimista. Verovao je da smehom, radom i pravilnom upotrebom pameti možemo postići mnogo. I on to jeste postigao. Fascinatno je šta je sve čitao, i šta ga je sve zanimalo. Išao je ispred svog vremena. Bio je pravi prosvetitelj moderne.

Zoran Đinđić je moj veliki uzor, bio i ostao. Pre sedam dana navršilo se 23 godine od njegovog ubistva. Naravno, kao i svake godine, ja sam oko 11.30h bio na groblju. Kupio sam jednu žutu ružu i krenuo ka grobu. Napamet znam put do njegovog groba. Pomalo neverovatno ove godine sam nakon polaganja ruže porazgovarao i sa njegovim vozačem koji se isto zove kao ja. Bio je tužan, ali nakon par rečenica obojica smo se nasmejali. Na tren sam osetio kao da nas Zoran gleda i smeje se zajedno sa nama. On je uvek bio nasmejan, vedar, veseo. Takva energija koju je on nosio je naprosto neuništiva.

Polako, vraćajući se ka Ruzveltovoj ulici, razmišljao sam koliko nam danas Zoran nedostaje. Dok šetam u glavi mi neizbrisivo stoji slika Ružice koja prima zastavu koja se skida sa njegovog kovčega, Jovane koja jeca i guši se u suzama i Luke koji zbunjeno gleda negde u daljinu. Ubijen je, jer je hteo nemoguće. Ali, baš zbog toga što je hteo nemoguće Zoran Đinđić je vredan divljenja. Prvi put se desilo da ja nisam ništa objavio 12. marta na bilo kojoj društvenoj mreži. Lako je sada, post festum, pričati šta bi bilo kad bi bilo. Čekao sam da prođe jedna sedmica, čekao sam da mi se slegnu svi utisci i emocije koje nosim prema njemu. I sada, dok pišem ove redove, pustim po koju suzu. A, onda zamislim njega koji mi kaže – hej, nemoj to. On nije voleo da se plače. Govorio da je život čudo jedno dato nama. I bio je u pravu. Za mnoge stvari je bio u pravu.

Veliki Imanuel Kant je jednom prilikom rekao da svako od nas koristi različite naočare kroz koje gleda u svet. Zato molim čitaoce ovog