OVO JE U CENTRU PAŽNJE: INTERVJU Marko Vidojković: „Mi živimo život posle smrti jednog naroda i države“

„Kad se sve sabere, pisao sam je četiri godine u četiri zemlje, a da živim neki normalniji život, pisao bih je četiri meseca u jednoj zemlji, mojoj“, kaže pisac i kolumnista Marko Vidojković za Danas povodom novog romana „Četres prva“ u nastavka kultnog „E baš vam hvala“, oba u izdanju Lagune.

Kako dodaje, da nije bio relociran iz Srbije, ove knjige verovatno ne bi bilo – a možda ni njenog pisca. Za čitaoce je, kaže, najvažnije samo jedno: da li ih knjiga „vozi“ ili ne.

U novom romanu Vidojković se vraća alternativnoj istoriji i radnju smešta u Drugi svetski rat, gde se kroz lik četničkog poručnika Velislava Dragojevića poigrava istorijskim mitovima i ideološkim podelama koje i danas opterećuju društvo.

„Četres prva“ je najpre bila naslov tvoje kolumne u Danasu, zapravo odlomak iz novog romana. Čitali smo je u danima punim tenzija i podela, kada se činilo kao da istorija ponovo ključa i da bi svakog časa moglo da „pukne“, kao da je opet četrdes prva. Da li je roman nastao kao beg od takve stvarnosti ili kao njen komentar?

– Roman je nastao pre svega kao nastavak bestselera “E baš vam hvala”. On nema veze sa aktuelnom političkom situacijom u zemlji, pre bih rekao da ima sa aktuelnim regionalnim i globalnim trendovima povampirenja fašizma i nemogućnosti za obračun sa njim. Opet, to je slučajnost, jer kad mi je ideja pala na pamet pre dobrih sedam godina. Tada je to samo izgledalo kao najbolji mogući recept za nastavak jedne tako uspešne knjige. Potrudio sam se da u ovaj roman ne uvozim frustracije iz svakodnevnog života, kao što sam to radio u romanima „E baš vam hvala“ i „Đubre“, te zbirci priča „Kovid 19 plus“. „Četres prva“ je podređena samo tome da bude dostojan nastavak prvog romana, uzbudljiva i duhovita priča u kojoj će čitaoci uživati. Kad kažem čitaoci, mislim pre svega na čitaoce prvog dela. „Četres prva“ može da se čita i samostalno, ali će samo oni koji su čitali „E baš vam hvala“ imati kompletan doživljaj.

Oba nastavka „E baš vam hvala“ povezuje SFRJ iz paralelnog univerzuma, ali u ovom je radnja smeštena u Drugi svetski rat. Zašto ti je baš taj istorijski period pogodan prostor za ovu vrstu književne igre?

– Drugi svetski rat je nešto sa čime sam odrastao. Kroz celo detinjstvo pratili su me herojski poduhvati i stradanja jugoslovenskih partizana, oslikani kroz školske udžbenike, knjige, filmove, pa čak i stripove. Indoktrinacija Drugim svetskim ratom bila je ogromna, a predstava o njemu izvitoperena. To je bila komunistička istorija, dakle u dobroj meri neobjektivna. Mi smo se na to, kao osnovci osamdesetih, ložili. Voleli smo „Otpisane“, „Boška Buhu“ i „Partizansku eskadrilu“. Sva ta ostvarenja pravljena su za komunističko usmeravanje novih generacija, iako su „Partizanska eskadrila“ i „Otpisani“ potpuna fikcija. Vodio sam se upravo time. Ako je Jugoslavija mogla svojoj deci da nudi potpunu partizansku fikciju, mogu i ja, istoj toj deci, koja odavno više nisu deca. Oba romana „E baš vam hvala“ namenjena su generacijama koje pamte SFRJ i njene tekovine. Nisam uopšte razmišljao o mlađim čitaocima ovih knjiga, čudim se da ih uopšte ima.

U romanu su i partizani i četnici, oko čije se uloge u Drugom svetskom ratu i danas vode žestoke rasprave. Da li se tvoj pogled na njih menjao kroz vreme?

– Kad sam bio mali, četnici su bili apsolutni negativci, identični ustašama. Bradati koljači dece. Jedan školski drug je, kada smo crtali vojnika na straži, nacrtao vojnika sa bradom. Bili smo drugi razred osnovne. Učiteljica ga je izgrdila, dobro se sećam, rekla je „Kakav ti je ovo četnik?“ Njegov deda je, ispostavilo se kasnije, bio četnik. Ne koljač dece, nego normalan deda, poput naših deda partizana. Učiteljica je bila učesnica NOB. Drugi svetski rat je od kraja četrdeset prve, pa sve do konačne pobede nad fašizmom, u Jugoslaviji bio pre svega građanski rat, između Jugoslovenske vojske u otadžbini, koja je branila stari poredak i čekala da se saveznici iskrcaju na Jadran i Narodnooslobodilačke vojske, koja je, pored borbe protiv okupatora, vodila komunističku revoluciju. Četnici su, stoga, bili posle rata prikazivani gorim nego što jesu, ali se krajem osamdesetih desio potpuni obrt i četnike je velikosrpska propaganda počela da prikazuje mnogo boljim nego što jesu. I danas ima psihopata koji se upiru da dokažu kako su četnici bili jedini pokret otpora u Jugoslaviji. Na taj način, oni škode JvuO i njenim časnim pripadnicima. Bilo je tu puno boraca koji su poslušali kralja i 1944. se priključili Narodnooslobodilačkoj vojsci. Usudiću se da kažem da danas na četnike gledam objektivno, kao i na partizane. Nikoga ne idealizujem, oba pokreta posmatram u odnosu na to koliko su uradili za pobedu nad fašizmom, ali i u odnosu na ratne zločine koje su činili.

Iako u knjizi figuriraju velike istorijske ličnosti – Tito, Draža, Staljin, Koča Popović – priču vodi „mali čovek“, Velislav Velja Dragojević, „četnički poručnik sa dobrim namerama i zlom srećom“ koji postaje komunistički komesar. Zašto ti je bilo važno da kroz njegovu perspektivu ispričaš ovu priču?

– Pre svega, zabavno je biti četnik i svedočiti situaciji u kojoj partizani iz budućnosti ulaze u NOB i nemilosrdno gaze okupatora i njegove saradnike. To je preko potrebna ironija sudbine da bi roman imao onu dozu duhovitosti, koja je prepoznatljiva za moje knjige. Sve ono što se u knjizi dešava, najbolje se upija kroz Veljine oči. Osim toga, ovakvim glavnim likom, dobroćudnim patriotom koji mrzi okupatora, ali je na pogrešnoj strani revolucionarne istorije, hteo sam da rehabilitujem sve te obične ljude, koji su otišli u četnike, smatrajući da će se tamo boriti protiv okupatora. Lik poručnika Velislava Dragojevića moj je skromni doprinos pomirenju partizana i četnika, koje se nikada neće dogoditi. Uz to, način na koji razmišlja, pripoveda i govori, namerna je parodija na omiljeni roman Srba osamdesetih, „Knjigu o Milutinu“.

U „Četres prvoj“ istoriju izvrćeš naglavačke i parodiraš neke epizode iz Drugog svetskog rata. Da li takvo poigravanje pomaže da se relaksira naš odnos prema istoriji i mitovima koji je prate?

– Ne bih rekao, Srbi su čvrsti okrenuti jedni protiv drugih na mnogim temama, pa i na toj. Moje poigravanje