NOVI PODACI: INTERVJU Predrag Terzić: Danas se teren, park ili zelena površina razumeju kao mesto za pravljenje stambenih jedinica i profita

Izložba Danas je taj dan kada niko nije poneo loptu… koja nosi naziv po stihovima Ajs Nigrutina, na zanimljiv način bavi se košarkom ne (samo) kao sportom u užem smislu te reči, već znatno šire.

Ova izložba, koja će biti otvorena otvorena 19. marta u 18 sati u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, predstavlja značajan tematski deo umetničkog opusa Predraga Terzića i rezultat je njegovog višedecenijskog bavljenja fenomenom sporta, preciznije košarke, kao sferom snažno obeleženom društveno-političkim, ekonomskim, kulturološkim i tehnološkim kontekstom savremenog sveta. Kustos izložbe je Miroslav Karić.

Povodom predstojeće izložbe razgovarali smo sa umetnikom Predragom Terzićem i probali da sagledamo fenomen košarke – i košarkaških terena – iz njegovog umetničkog ugla.

Kako se sećate košarkaških terena iz mladosti i koja sećanja su bila u fokusu pri pripremi izložbe?

Košarkaški tereni su za moju generaciju bili nešto što se podrazumevalo, bili su centar života unutar blokova Novog Beograda. Sve je počinjalo i završavalo se na terenu, uz normalnu netrpeljivost između blokova, što je bilo razumljivo za to vreme. Drugim rečima, bili su mesto gde se odrastalo, gde su se formirali prijatelji, karakteri, vrednosti, pogledi na svet i druženje koje opstaje i biva prepoznato u kasnijim godinama kao jako bitno. Nije to bio samo sport, bio je to oblik zajedničkog života na otvorenom. Kad sam počeo da fotografišem i slikam te iste terene danas, otkrio sam da je dosta toga devastirano, ostala je samo konstrukcija, beton, table bez obruča, korov. Ono što je nestalo je zajednica koja ih je koristila. Ta praznina – ne fizička, nego društvena, bila mi je centralna inspiracija.

Predrag Terzić, (Un)Forgotten Concrete, VR, 2026.

Šta za Vas predstavlja košarkaški teren mimo nostalgije i tranzicijske simbolike?

– Košarkaški teren je jedan od retkih javnih prostora koji je bio demokratski u pravom smislu te reči. Nije bio ni privatan ni institucionalan. Bio je ničiji i svačiji. Dolazilo se bez pozivnice, bez karte, bez trenera, sam kad vidiš da neko igra. Donela bi se lopta i igra bi počela. U tom smislu teren je za mene metafora određenog modela društva, onog koji se zasnivao na spontanoj koheziji i zajedničkom prostoru. Kada taj prostor počinje da propada, propada i ta ideja. Izložba u sebi želi da potakne i da ispituje šta smo sve izgubili kada je nestala ideja javnog dobra. Danas se teren, park ili zelena površina razumeju kao mesto za pravljenje stambenih jedinica i profita. Što nije u duhu podrške lokalnoj zajednici i razumevanja šta jeste život i pravo na igru.

Kako ste se opredelili za naslov i koja implikacija stihova Ajs Nigrutina vam je bila važna?

– Kad sam čuo pesmu Ajs Nigrutina „Basketi bez lopte“, taj stih me je pogodio jer je savršeno precizno formulisao ono što sam osećao, a falilo mi je za izložbu. Stih „Danas je taj dan kad niko nije poneo loptu“ nije samo opis jedne propuštene igre, to je slika jednog propuštenog trenutka u istoriji. Niko nije zaboravio da ponese loptu, nego niko nije hteo da preuzme odgovornost. Ta razlika mi se čini ključna. Lopta je metafora za sve ono što smo kolektivno propustili da prenesemo dalje: brigu o javnom prostoru, kulturu igre, veru u zajedničku budućnost, zezanje i drugačiji pogled na život kroz improvizaciju i radost življenja, a teren i basket to nose. Ajsova pesma i taj stih su mi omogućili da jasnije postavim celi narativ, jer sam u njoj sam prepoznao ono što fali i zato mu mnogo hvala na otvorenosti i podršci.

Kako vidite odnos tehnologije i košarke i zašto je to bitno u kontekstu Vaše umetnosti?

– Tehnologija je promenila košarku na svim nivoima – od analitike podataka i praćenja igrača, do načina na koji mi gledaoci doživljavamo sport. Danas postoje algoritmi koji predviđaju koji šut će biti bitan i sa kog mesta, AR, MX, VR sadržaji koji simuliraju iskustvo terena, personalizovani strimovi za svakog gledaoca, sve to dolazi i sve više će biti involvirano u naš život.

Pitanje koje mene zanima je: šta se dobija a šta gubi u toj optimizaciji? Gubi se nepredvidivost, gubi se improvizacija, gubi se ono što je Miles Davis govorio „Don’t play what’s there, play what’s not there“. Na izložbi koristim razumevanje pokretne slike kroz video igru, AI i VR upravo da bih ispitao tu granicu šta mašina može da razume od igre, pošto se javljaju nova osećanja, uranjanje u sam prostor i ono što dobivamo sa tim. Naša osećanja se kroz tehnologiju prilagođavaju i bivaju suštinski povezani. Mene zanima taj novi odnos i kako živimo sa tim.

Kako vidite košarku nasuprot „gladijatorske arene“ profesionalnog sporta, i koliko Vam je bitan odnos profesionalnog i amaterskog?

– Profesionalni sport je sada postao industrija u kojoj je telo igrača resurs, a ne subjekt. Karijere traju duže, zbog samog stila igre, a povrede su češće i visoka je cena koja se plaća za spektakl. Mali procenat sportista doživi sjajne karijere, većina biva deo mašinerije koja ih troši i odbacuje.

Ono što je mene sa umetničke strane privuklo nije samo vrh piramide – NBA zvezde, milionski ugovori, nego prva baza: rekreativac koji igra subotom ujutru, tinejdžer na terenu u bloku, trener koji radi sa mlađim kategorijama. Taj momenat je skoro pa izbledeo. Tu je, po meni, prava košarka. Izložba bi trebalo da se gleda odozdo nagore, ne obrnuto. Mi smo imali taj