SAOPŠTENO JE: Istorijiski razgovori Vensa i Galibafa moraju da premoste duboko nepoverenje

EPAMohamed Bager Galibaf, predsedavajući iranskog parlamenta, nalazi se u Islamabadu zbog razgovora sa američkim zvaničnicima (arhivska fotografija)

Ako i kada se ovog vikenda u Islamabadu napravi fotografija američkog potpredsednika Džej Di Vensa pored predsednika iranskog parlamenta Mohameda Bagera Galibafa, taj će čin ući u istoriju.

Taj trenutak bi označio razgovore licem u lice na najvišem nivou između Islamske Republike Iran i Sjedinjenih Američkih Država otkako je Islamska revolucija 1979. godine razbila njihovu snažnu stratešku vezu i bacila dugu senku koja i danas pomračuje odnose.

Njih dvojica se možda neće osmehnuti. Možda se čak neće ni rukovati.

Taj potez ne bi učinilo ovaj problematičan odnos ništa lakšim, niti manje neprijateljskim.

Ali bi bio signal da obe strane žele da pokušaju da okončaju rat koji izaziva šokove širom sveta, da izbegnu još rizičniju eskalaciju i okrenu se diplomatiji kako bi postigle dogovor.

Međutim, nema nikakve šanse za optimistično predviđanje američkog predsednika Donalda Trampa o „mirovnom sporazumu“ u okviru ovog krhkog dvonedeljnog prekida vatre – njegovi uslovi su osporavani i kršeni od trenutka kada je objavljen ranije ove nedelje.

Čak i do poslednjeg časa, Iranci su sve držali u neizvesnosti da li će se ipak pojaviti u Islamabadu, dok je Izrael insistirao da neće biti prekida vatre u Libanu.

Ali ako ozbiljni i održivi razgovori počnu, to bi takođe označilo najznačajniji potez otkako se Tramp povukao iz značajnog nuklearnog sporazuma 2018. godine, tokom njegovog prvog mandata.

On je ono što se većinom smatralo vrhuncem spoljne politike Obamine administracije odbacio kao „najgori sporazum u istoriji“.

Ti razgovori, u beskrajnim rundama koje su se protezale tokom skoro 18 meseci prodora i prekida, bili su poslednji sastanci na visokom nivou između tadašnjeg državnog sekretara SAD Džona Kerija i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Irana Mohameda Džavada Zarifa.

Diplomatski napori od tada, pa i tokom mandata američkog predsednika Džoa Bajdena, nisu postigli veliki napredak.

„Slanje više visokih zvaničnika i veliki ulozi u neuspehu za sve strane mogli bi otvoriti mogućnosti koje ranije nisu postojale“, procenjuje Ali Vaez iz Međunarodne krizne grupe, koji je pratio sve preokrete tokom godina.

Ali, upozorava on, ovaj put je i dalje „eksponencijalno teže“.

Jazovi između dve strane ostaju veoma veliki, a nepoverenje veoma duboko. Taj bunar je posebno dubok za Teheran nakon što su poslednje dve serije pregovora, u junu 2025. i februaru ove godine, iznenada prekinute početnim salvama američko-izraelskog rata.

Kontrast u stilu

A kada i razgovaraju, njihovi stilovi pregovaranja su potpuno različiti.

Tramp se hvali da ima najbolje posrednike u postizanju dogovora u specijalnom izaslaniku Stivu Vitkofu, bivšem preduzetniku za nekretnine, i zetu Džaredu Kušneru, čoveku kom se najviše obraćao tokom prvog mandata, kada su Abrahamovi sporazumi normalizovali odnose između Izraela i nekoliko arapskih država, dok su Palestinci bili potisnuti.

Ali Iran, koji sada smatra da su ovi izaslanici previše bliski Izraelu, insistira na povećanju nivoa angažovanja, posebno sa Vensom.

On ne samo da ima formalnu poziciju u američkoj administraciji, nego što je prijatelj ili član porodice, već se smatra i najvećim skeptikom ove vojne kampanje u Trampovom timu.

Iranski pristup je takođe nametnuo ograničenja, posebno u insistiranju da se pregovori uglavnom vode indirektno, preko Omana, njihovog pouzdanog posrednika.

U Ženevi u februaru, iza visokih zidova i daleko od svetskih kamera, neki direktni razgovori su se odvijali usred indirektnih razmena.

Međutim, navodno su iranski tvrdolinijaši, duboko nepoverljivi prema ovom putu, vezali ruke pregovaračima koji su takođe želeli da izbegnu svaki rizik od neprijateljskih ili ponižavajućih razmena.

Vitkofov prepoznatljiv stil je da obično dolazi sam. Diplomatski izvori uključeni u ovaj proces kažu da često nije ni vodio beleške – što je samo pojačavalo iransku sumnju i značilo da su razgovori često išli u krug.

Zatim je Kušner dodat u njegov tim.

Oman Foreign MinistryAmerički pregovarači Stiv Vitkof i Džared Kušner tokom indirektnih razgovora sa Iranom koje je omogućio ministar spoljnih poslova Omana (desno) u Ženevi u februaru. A onda su SAD napale Iran

Kontrast sa pregovorima pre deset godina ne može biti veći – u delegacijama SAD i Irana činili su jaki kontingenti iskusnih diplomata i vodećih fizičara. Pojačale su ih i visoke evropske diplomate, kao i ministri spoljnih poslova iz ostale četiri stalne članice Saveta bezbednosti UN – Velike Britanije, Francuske, Kine i Rusije.

U poslednjoj rundi u februaru 2026, navodi se da je postignut napredak kada su dve delegacije dobile pomoć u vidu tehničke stručnosti šefa Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE) Rafaela Grosija i iskusnih posrednika iz drugih zemalja.

Navodno su smanjili neke, ali ne i sve praznine, barem u vezi sa nuklearnim dosijeom, gde je Iran ponudio nove ustupke, pa i razblaživanje visoko obogaćenog uranijuma.

Zatim je ponovo izbio rat.

Sada su ova neprijateljstva pomerila bezbednosnu računicu – za sve strane. Čak i pre ovog sukoba, tvrdolinijski glasovi unutar iranskog bezbednosnog establišmenta zalagali su se za razvoj nuklearne bombe.

Iran će sada insistirati na zadržavanju arsenala balističkih raketa za samoodbranu i kontroli nad Ormuskim moreuzom koja daje Teheranu veliki uticaj i očajnički potrebnu ekonomsku pomoć.

Ali većina zemalja Zaliva koje su se protivile nuklearnom sporazumu iz 2015, pre nego što su kasnije postigle oprezno približavanje sa njihovim susedom, sada zahtevaju da se pitanje raketa palih na njihove teritorije nađe na pregovaračkom stolu.

Izrael, a posebno premijer Benjamin Netanjahu, sigurno će biti na telefonskoj vezi ili će žuriti u Belu kuću kako bi bio siguran da se