Katarina je medicinska sestra i kada neko umre uvek prvo otvori prozor: Potresne ispovesti zdravstvenih radnika koji ispraćaju naše najmilije

Postoje trenuci u bolnicama koji nikad ne dođu do javnosti. Trenuci koji se ne vide na odeljenjima punim žurbe, u hodnicima punim koraka i u sobama gde aparati neumorno pišu svoje brojeve.

Nedavno je jedna medicinska sestra, Katarina, napisala nešto što je rasplakalo mnoge koleginice, a mnogim ljudima otvorilo potpuno novi pogled na ono što se dešava iza zatvorenih vrata.

– Nas su starije sestre naučile jednu stvar – kad pacijent umre, prvo što uradiš je da otvoriš prozor. Ne zato što piše u protokolu, nego zato što su generacije pre nas verovale da duša treba da ode mirno. Naučile su nas i da se u tim trenucima ne priča mnogo… Da se radi tiho. Da se vreme zabeleži tačno. Da se pacijent dostojanstveno spremi. I da, bez obzira koliko si profesionalac – uvek ostaneš čovek. Medicinske sestre će razumeti – napisala je medicinska sestra Katarina na društvenoj mreži Thread i objavila snimak.

Na njenu poruku nadovezale su se druge medicinske sestre, svaka sa svojom pričom, svačija ispisana dubokom nežnošću.

 Tatjana kaže da prozor nikad nije otvarala, ali jednu stvar nikada nije preskočila:

„Nisam prozor otvarala nikad, zaista to prvi put čujem, ali zato sam uvek i dan danas bila puna poštovanja prema telu pokojnika. Trenutno nemam toliko dodira sa umrlim, ali ako se desi da mi je pacijent umro vrlo mi je važno da ako okolnosti dopuštaju vdim ga i oprostim se sa njim. Meni to znači. Ako postoji tamo neki drugi svet sigurna sam da ćemo se sresti, a ja ću ovaj napustiti mirne duše jer znam da sam ih negovala i pazila sa saosećanjem, ljubavi i empatijom. To je deo mojeg identiteta – navela je ona.

Snežana, sa 32 godine staža, napisala je kratko, ali snažno:

„I dalje tako radimo. A mlade koleginice uče od nas„.

Male, nepisane tradicije, koje se ne nalaze u skriptama, udžbenicima ni protokolima – samo od ruke do ruke, od srca do srca.

Andrijana je nekoliko puta bila prisutna u trenutku smrti:

„Duša je nevidljiva, ali sam je svaki put osetila. Kao da traži smiraj„.

Neko bi rekao – sugestija. One kažu – osećaj koji se nauči samo ako srce ostane otvoreno.

Valentina je napisala nešto što su mnogi prvi put čuli:

„Tako su mene učile – malo vode u usta, da ne ode žedan. I zatvoriti oči.„

Danas se, kažu, mnogo toga promenilo. Danas se žuri, sve je brže, hladnije. Ali u srcima sestara ta učenja ostaju.

A možda najdirljiviju priču napisala je Jasmina, prisećajući se trenutka kada je njena majka preminula u bolnici.

– Kada je mama umrla, jedna divna doktorka mi je rekla: „Ne brini, nije bila sama. Držala sam je za ruku. I otvorila sam prozor kad je umrla – da joj duša izađe“.

Koliko god nauka napreduje, koliko god modernih aparata imamo – postoje trenuci kada je sve što ostaje samo jedna ruka na drugoj ruci, jedan otvoren prozor i jedno ljudsko biće koje veruje da niko ne treba da ode sam.

Možda nikad nećemo znati za sve te male gestove koje medicinske sestre rade kada niko ne gleda. 

Možda nikada nećemo videti kako nežno nameštaju jastuk, kako spuste posteljinu, kako poprave kosu, kako zatvore oči onome ko više ne može. Ali dobro je znati da postoje ljudi koji to rade.

Tiho. Nevidljivo. Srce za srce.

Za većinu sveta – to su samo medicinske sestre.

Za nekoga – poslednja ruka koja ih ispraća sa ovog sveta.