Ko visoko poleti…

Kada je letos bio poznat sastav Partizana za ovu sezonu pristalice crno-belih pomirile su se sa činjenicom da će se njihovi ljubimci (opet) boriti za jedno od mesta koje vode u Evropu, o trofejima niko nije ni razmišljao.

Uprkos tome što je „izlet u Evropu“ završen još u „sezoni kupanja“ klinci su, pre svega, svojim zalaganjem i ponekim atraktivnim potezom, pridobili simpatije navijača, tribine su kao retko kada pre toga bile popunjene ne samo „navijačima“.

DŽaba sam tada pričao (pisao) da ne treba previše očekivati od „partizanovih beba“, da ima tu talentovanih klinaca, ali da je za vrhunske rezultate potrebno mnogo više. Upozoravao sam da će biti oscilacija i u igri i u rezultatima, da se mora imati strpljenja, da je potrebno još mnogo rada, da se treba složiti još mnogo „sitnica“.

Znao sam da će se sa prvim porazima javiti „dežurni kritičari“ svega i svačega, fudbala pogotovu. Zemlja u kojoj se uspehom smatra ako prvak uspe da „prezimi u Evropi“, ako se slavi kao veliki uspeh što se reprezentacija posle četvrt veka plasirala na završnicu Evropskog prvenstva, „bogata“ je stručnjacima, analitičarima, bivšim i trenerima u pokušaju koji, odmah posle utakmice, znaju šta je i kako trebalo da se uradi – da znaju negde bi valjda to pokazali i dokazali i u praksi.

Bilo je očekivano i da će forma „klinaca“ oscilirati, kao i da se neki neće lako izboriti sa „teretom slave“. Teško je o(p)stati normalan u situaciji kada tinejdžer od 18-19 godina za samo dva-tri meseca od potpunog anonimusu postane zvezda koja je svakodnevno ne naslovnim stranama novina, gostuje po raznoraznim televizijama, podkastima, rado je viđen gost na splavovima, saleću ga starlete, menadžeri mu obećavaju „avione i kamione“, „navijači“ mu „nude“ zaštitu…

Sve je to manje-više normalno (u Srbiji) i bilo je očekivano. Ono što je mene iznenadilo je to što je Predrag Mijatović među prvima izgubio svest o realnosti. Ne samo da je posle dva kiksa (poraz od Mačve u Kupu i Čukaričkog u prvenstvu) smenio trenera Srđana Blagojevića, koji se nezahvalnog posla prihvatio kada to (skoro) niko nije hteo, već je i počeo priču da o „trofejima“ („Neću se smiriti dok Partizan ne bude igrao u Ligi šampiona“).

Upoznao sam Mijatovića kada je kao tinejdžer iz Budućnosti došao u Partizan, malo se sa njim i družio na pogotovu na pripremama crno-belih na Zlatiboru. Tokom tih petnaestak dana od Ivice Osima čak i ja sam mnogo naučio o fudbalu, o igračima i da ne govorim. Kao veoma talentovan fudbaler i (ne samo na terenu) inteligentan mladić Mijatović je pametno gradio svoju fudbalsku karijeru, posle Budućnosti, došao je Partizan, napredovao, otišao potom u Valensiju gde se izgradio i kao fudbaler i čovek i tek tada, na vrhuncu karijere, otišao u Real.

Upravo zbog toga sam bio ubeđen da će i kao funkcioner znati da se ka cilju (osvajanju trofeja) mora ići postepeno. Prvo i u ovom trenutku najteže klub se mora finansijski stabilizovati. To, nažalost, podrazumeva i prodaju mladih fudbalera. Ona se, koliko je to moguće, mora obaviti planski, nikako stihijski (prodaj šta se može prodati, ne pitaj za cenu).

Istovremeno se mora mnogo više ulagati u rad nekada čuvene Partizanove škole. Pre mnogo godina uz Ajaks i Barselonu, škola u kojoj su se stvarali budući asovi crno-belih bila je najbolja u Evropi. U poslednjih dvadesetak godina iz nje ne samo da nije izašao nijedan „plejmeker“, što je zaista teško (za takav profil igrača potreban je pre svega talenat, a tek onda rad), već nije stvoren nijedan bek, a za tu poziciju potrebne su pre svega fizičke predispozicije (brzina i snaga, centaršut će se na trenzima naučiti).

Tek kada klub bude finansijski stabilan i kada gro prvotimaca bude iz sopstvene škole, može da se počne sa pričom o osvajanju trofeja. Danas pričati o njima je kontraproduktivno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.