Kod Hočkinovog limfoma svaki izgubljeni trenutak je važan: Savremene terapije povećavaju šanse za izlečenje

„Nažalost, lečenje nije teklo kako se očekivalo i trajalo je pune dve godine. Nijedna terapija, ni hemoterapija ni zračenje, nije davala odgovor, pa je na kraju jedina opcija bila transplantacija matičnih ćelija, uz brojne neželjene posledice. Jedan od citostatika iz prve linije terapije oštetio mi je oko 25 odsto plućnog tkiva. Oštećeno je i srce, broj otkucaja u mirovanju i dalje je iznad 100. Pojavila se limfadenopatija na levoj ruci, funkcija štitne žlezde je smanjena, a sa 30 godina sam ušla u prevremenu menopauzu i ostala sterilna. Tek tada sam potražila i dodatnu stručnu pomoć kako bih se nosila sa svim posledicama lečenja. Verujem da bi kvalitet mog života danas bio bolji da je terapija trajala kraće i da nije bila toliko invazivna. Ono što me dodatno boli jeste to što danas postoji bolja i savremenija terapija, a mladi ljudi i dalje prolaze kroz isto teško i iscrpljujuće lečenje kroz koje sam i ja prošla. Danas, dvanaest godina kasnije, i dalje odlazim na redovne kontrole kod onkologa, endokrinologa i drugih specijalista. Trudim se da održim život u ravnoteži i normalnosti, koliko god mi zdravlje to dozvoljava“, priča Emilija.