PREGLED DOGAĐAJA: Kustoskinja kao avatar kneginje Jevrosime: Kako bi kultura u Srbiji mogla da izgleda 2035. godine?

Likovni kritičar i teoretičar umetnosti Stevan Vuković zamislio je za Danas kako bi kultura u Srbiji mogla da izgleda 2035. godine. U njegovoj futurističkoj slici Muzej savremene umetnosti postaje deo šoping mola na Ušću, izložbe kurira digitalni avatar kneginje Jevrosime, a savremena umetnost opstaje – u podzemlju.

U njegovoj futurističkoj slici Muzej savremene umetnosti postaje deo šoping mola na Ušću, izložbe kurira digitalni avatar kneginje Jevrosime, a savremena umetnost opstaje – u podzemlju.

Ovaj mali skok u budućnost deo je serijala „Kultura skače u 2035“, inspirisanog retoričkim skokovima predsednika Srbije Aleksandra Vučića u budućnost, u kojima se nude grandiozna obećanja. Umetnici i radnici u kulturi, međutim, u tim projekcijama često vide drugačije scenarije.

Ako „skočimo“ u 2035. godinu, kako izgleda kultura u Srbiji u vašoj oblasti?

– Pa evo, malo sam bacio pogled na vesti iz 2035 – onako, da vidim šta nas čeka – i vidim da se na današnji dan u Muzeju savremene umetnosti MSUB otvara velika izložba. Muzej je, inače, već odavno inkorporiran u šoping mol koji prekriva pola Ušća, ali zato ima veoma pogodnu zelenu krovnu garažu za leteće automobile kineske proizvodnje.

Svo drveće u parku Ušće je odavno posečeno, ali je garaža vertikalno ozelenjena invazivnim vrstama puzavica koje su se odomaćile tokom klimatskih promena. Puzavice prekrivaju sve spratove, i, nažalost, bukvalno dave sadnice šljiva koje su na krovu zasađene kao „autentični srpski pečat u eri održivog razvoja”. Šljive su, doduše, neki hibridi koji ne rađaju plodom, jer su na 37. spratu i nemaju oprašivače, ali zato noću imaju LED diode koje imitiraju cvet – vrlo je to sve nostalgično, i upućuje na vreme kada je u još ne previše zagađenoj Srbiji moglo da se proizvodi voće koje je jestivo, kaže se u propagandnim video klipovima.

Puzavice, s druge strane, bujaju, jer im zagađenje ne smeta, a i niko ih ne obrezuje.

A kakav je kustoski koncept takve izložbe – ko kurira savremenu umetnost?

– Kustoskinja te izložbe je digitalni avatar kneginje Jevrosime – one iz 12. veka, majke Stefana Nemanje. Rekonstruisana je na osnovu fresaka i AI algoritma koji je analizirao „majčinski arhetip u srpskom genetskom kodu“.

Nosi tradicionalnu odeću, ali u fuziji sa aktuelnim trendovima modnih revija iz Dubaija – tako da ima one prepoznatljive srednjovekovne šare, ali i dosta zlata, providnih tkanina koje fetišistički prikrivaju ceo inkarnat, i siluetu koja kao da kaže „imam svoj privatni džet“. Veoma je ubedljiva, ima više pratilaca od bilo koje žive kustoskinje, i na otvaranju će se obratiti publici hologramski, uz sinhronizovanu muziku koju je komponovao AI na osnovu kanona srpskog crkvenog pojanja i algoritama generativnih etno-ambijenata koji dominiraju striming listama 2035.

Međutim, ono što vesti ne pišu – a što svi koji prate savremenu umetnost znaju – jeste da je ona negde ispod, u podzemlju. U starim garažama te građevine, koje su pod zaštitom države kao „spomenici doba upotrebe fosilnih goriva“, parkirani su automobili koji su zagađivali sredinu i nisu mogli da lete, pa su izbačeni iz upotrebe i ubačeni u svojevrsni legat prevaziđenih tehničkih naprava, a među njima se ilegalno radi na starim presama, jer tu postavku ionako niko ne čuva niti posećuje.

Te prese su, inače, sa mnogim drugim mehaničkim spravama, takođe deo tog legata. Štampa se na papiru – što je inače zabranjeno zbog zaštite šuma, ali ovaj papir se proizvodi od sačuvanih, pa recikliranih kartonskih kutija u kojima su nekada stizali kineski leteći automobili. Distribucija ide tajnim kanalima, mrežom koju vode bivši bibliotekari koji sada čine neku vrstu podzemne inteligencije – to su ljudi koji su jedini zapamtili kako se sortira građa koja nije algoritamski projektovana.

Gde ste vi tada – umetnički, profesionalno, možda i geografski?

– Pa, geografski sam tamo gde me je ratni raspored zatekao desete godine rata u Ukrajini, kada se on konačno proširio na celu Evropu, uključujući i Srbiju. Pošto nisam imao veze u vojnim strukturama – a i one su, naravno, davno prodate Kinezima – dobio sam sasvim običnu poziciju. Zadužen sam za zidne novine u jedinici.

Zvuči anahrono, znam. Ali u 2035, u Evropi koja je već godinama pod vanrednim stanjem, zidne novine su dobile novi život. Samo, nisu to više one partijske, kao u doba socijalizma, sa crvenim slovima i apelima za petoletku, iako ipak Komunistička partija Kine, pod čijom direkcijom je i Vojska Srbije, kao i vojske većine evropskih zemalja, koje su u dužničkom ropstvu spram Kine, nadgleda moj rad i forsira kontinuitet sa tim periodom.

Sada su to digitalni panoi postavljeni na punktovima, sa AI-generisanim sadržajem koji se menja u realnom vremenu u zavisnosti od toga ko prolazi. Ja sam, zapravo, neka vrsta urednika – ali ne biram ja šta će pisati, nego algoritam. Ono što ja radim jeste da nadgledam da li su te slike dovoljno „mobilišuće“ u praksi za moje “saborce” i da li su parole usklađene sa dnevnim naređenjima za proizvodnju društvene stvarnosti.

Šta bi moralo da se dogodi do tada da kultura preživi i razvija se?

– Čudo.

A šta je najrealniji scenario, ako nastavimo kao do sada?

– Najrealniji scenario je da će svaka društvena realnost postati opciona.

Kao onaj paket u ponudi operatera: za 999 dinara mesečno dobijete osnovnu realnost – vesti, izbore, saobraćajne gužve, malo kulture vikendom, u ključu dominantne ideologije. Za premium paket, uz doplatu, možete da birate: navijačka, nacionalna, kineska, evropska, klasična, moderna, savremena realnost – koja vam više leži.

Za one sa kriptovalutama, postoji i „besplatna“ realnost, bez reklama i političko propagandnih poruka, ali sa povremenim ispadima sistema kad algoritam pogreši pa vam za trenutak bljesne nešto što ne biste hteli, ili čak smeli da vidite.

U tom svetu, više nema spora oko toga šta je istina – ima samo lojalnost provajderu. Ako vam se ne sviđa vest, promenite realnost. Ako vam se ne sviđa umetnost, instalirate drugu. Kultura više nije dijalog, nego pitanje izbora onih koji finansijski mogu sebi da priušte da vrše izbor.

I u svemu tome, jedino što nestaje jeste ono što se nekada zvalo „zajedničko“. Nešto što delimo ne zato što smo isto mislili, nego zato što smo živeli u istom svetu. Taj svet – onaj u kome se još uvek nešto pregovara, osporava, dokazuje – on će jednostavno ispariti.

Pratite nas na