Ljudi osećaju da imamo zajedničkog političkog neprijatelja: Dnevnik Naima Lea Beširija

Psihički me dotuklo ko nam vodi zemlju # Osumnjičeni mi je pisao da me traži po gradu i da me čeka nož # Šakali vrebaju ispred groblja # Hrana nam je najskuplja u Evropi kad se uporedi s primanjima # Na Slaviji, standardno niko ne prati horizontalnu signalizaciju # Pare idu u ratove i destrukciju, pa ostaje manje za slobode, prava i demokratiju

Petak, 14. novembar

Dan je krenuo rano, sabajle, doduše ne ko predsednikovo vozdizanje, pa potom imam televizijski sudar sa realnošću gde sedim s pomoćnikom ministra za ljudska prava izvesnim Nebojšom Obrkneževim, 32 godine, čovek koji je preleteo put od radikala, preko ruske stranke, do SNS-a. U ozbiljnoj diskusiji uspeo je da izjavi da ne bi nikada išao na Prajd i da ga štrajk glađu Hrke i Jaćimovića uopšte ne dotiče. Psihički me dotuklo ko nam vodi zemlju, pa sam završio na fizikalnoj, jer rame boli otkad se s ovima natežemo.

Posle terapije krećem ka Nišu, na tribinu o jednom od najzagađenijih vazduha na svetu. Kako se približavam gradu, vazduh dobija i ukus i smrad ili romantičnim jezikom, stigla zima. Govornici na tribini podvlače da individualna ložišta, državni nemar i korupcija odnose preko 15.000 života godišnje samo od aerozagađenja. U povratku, dok se borim za dah, zagrcnuh se: cene svega su se za tri godine udvostručile, negde i utrostručile, a put do Niša i nazad košta 2.500 dinara samo na putarinama, verovatno najskuplja putarina u Evropi, a poređenja radi u Švajcarskoj godišnja vinjeta staje 5.000 dinara.

Subota, 15. novembar

Pozivanje na Prajd od juče napravilo pometnju, ali retko dobijam ovako mnogo pozitivnih komentara. Ljudi osećaju da imamo zajedničkog političkog neprijatelja, pa se sav bes sliva na državnog službenika za ljudska prava zbog nestručnosti, nezainteresovanosti za štrajkače glađu i pripadnosti stranci koja je dovela društvo do ivice. Prelistavam štampu i raste tenzija oko sednice o sudbini NIS-a, deluje da je zakazuje premijer, ali zove predsednika da vodi glavnu reč.

Vikendom se lakše kreće Beogradom, ali uz hiljade objekata u izgradnji, zatvorene ulice i most, vlast pokazuje da joj je kvalitet života poslednja briga. Gradilišta su bučna, seju prašinu, blokiraju parkinge i javne površine, prevoz je spor, a o zagađenju niko ni da zucne jer sednica o naftnoj industriji prekriva sve. Uveče nam dolazi sestrić, gleda crtaće i jede palačinku, a ja u prodavnici opet shvatim da je sve duplo skuplje nego pre par godina. Hrana nam je najskuplja u Evropi kad se uporedi s primanjima. Iako plaćam državno zdravstvo, nedostupno je pa plaćam i privatno, ali vakcine za grip nema. Hrka i Jaćimović i dalje štrajkuju.

Nedelja, 16. novembar

Macut otvara sednicu i svoj tefter da zapiše šta paša zapoveda. Poruka stiže brzo: NIS mora da se proda, ali ne nama, već će ga Rusi preprodati nekome, Amerikancima ili Arapima. Već jedanaest meseci vrtimo tu temu, dok istovremeno plaćamo najskuplje gorivo u ovom delu sveta. To poskupljuje svaki segment života i postaje omiljeni izgovor privrednika za nove cene, iako je polovina cene zapravo državni namet, a gorivo na svetskom tržištu je jeftinije nego pre ruske agresije na Ukrajinu.

Napolju je sedamnaest stepeni, klimatske promene šalju svoj obračun, a poglavlje 27 sa EU, ono o zaštiti životne sredine, i dalje je krvavo crveno. Voda, vazduh i zemlja zagađeni su preko svih granica pristojnosti, a država glumi da ima vremena. Dok sve to prolazi, Hrka i Jaćimović i dalje štrajkuju glađu, kao nemi podsetnik da je ljudski život ovde postao potrošna roba, ako je ikada u istoriji i bio na ceni.

Ponedeljak, 17. novembar

Retko se javljam na nepoznate brojeve, ali MUP-ov prefiks znam da prepoznam. Zove inspektor po nalogu tužilaštva, prikuplja informacije o prijavi koju sam podneo u junu zbog ozbiljne pretnje smrću. Osumnjičeni mi je tada pisao da me traži po gradu i da me čeka nož. Danas sam potvrdio da ostajem pri prijavi: nije me zaklao, niti se dalje javljao, ali osećaj ugroženosti je trajan, nagrizajući mir i mentalno zdravlje. Rekao sam i ono najvažnije, pretnje se uvek umnože posle javnih napada državnih funkcionera i provladinih medija, kada me prikazuju kao neprijatelja države, otvarajući prostor za nasilje.

Dan je i posvećen prevremeno rođenoj deci, pa zovem poznanike, preživele vršnjake da im čestitam život. Kasnim s računima, u ekselu sve crveno: računi su duplirani u odnosu na 2022, grejanje skočilo 30%, a komunalije gutaju ogroman deo primanja. Hrka prekida štrajk, ali ostaje ispred Skupštine dok nešto napada opoziciju. Jaćimović ostaje u štrajku.

Utorak, 18. novembar

U kancelariji me čeka vest da je firma Iskra dobila spor u Strazburu: sud je potvrdio da su fantomke u Savamali 2016. protivpravno srušile njihove objekte. Znali smo to od prvog dana, samo nemamo sudove, tužilaštvo ni policiju da nas zaštite od korumpirane samovolje. Dok spremam tribinu o energetskom siromaštvu, o projekatu s Evropskom bankom o obnovi fasada, shvatam da je u program uključeno manje od jedan odsto zgrada, iako pola plaćaju stanari, a pola država iz kredita.

Energetsko siromaštvo znači da ljudi nemaju resurse da zagreju dom ili plate osnovnu energiju, a u Srbiji ga dodatno produbljuje činjenica da oko 450.000 dece nema tri obroka dnevno. Poreska uprava nikad više nije ubirala, pa računam: prošle godine sam samo u porezima i doprinosima uplatio vrednost omanjeg stana u Kragujevcu, a oko nas se sve raspada.

Novac ide u korupciju koja je odnela i 16 života. Usred dana idem na sahranu, šakali vrebaju ispred groblja da kupim koju ružu, a od troškova i cena umiranja postala je epska. Hrka kuva lonac u Takovskoj, Jaćimoviću opet otimaju autobus, policija lomi lica i noseve, a jedan kabadahija u uniformi čupa građanku za kosu dok je drugom rukom pesničari – šljam. Previše je toga, pa odlazim u teretanu da izbacim tugu i nervozu iz tela.

Sreda, 19. novembar

Falkenštajner je očigledno dobio novog vlasnika pa se hotel na Novom Beogradu sada zove Ziđin. Nove komšije, zajedno sa zaposlenima i gostima, blokiraju čitav trotoar, javnu površinu,