Majka ga je zaklela pred ikonom Svetog Nikole i zabranila ljubav: Pisac ceo život nosio breme na plećima „Crni pokrov će biti njihovi svatovi“

Aleksa Šantić bio je jedan od najpoznatijih i najvoljenijih srpskih pesnika sa prostora bivše Jugoslavije. Njegova poezija, inspirisana ljubavlju, prirodom, ali i socijalnim nepravdama, odlikuje se jednostavnošću i direktnošću.

Rođen 1868. u Mostaru, Šantić je zauvek sebe vezao za grad u Bosni i Hercegovini, u kom je živeo veći deo života. Otac mu je umro rano, pa je značajan period detinjstva proveo kod strica. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra Zorica umrla još kao beba. Šantić je, kao dete iz trgovačke porodice i sam završio trgovačku školu u Trstu i Ljubljani. Po povratku u Mostar posvetio se književnom i društvenom radu.

Stvarao je u razmaku od dva veka i više nego drugi pesnici tog perioda je povezivao idejne i pesničke patnje 19. i 20. veka. U njegovom pesničkom odrastanju najviše udela su imali srpski pesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne. Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910, kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija,ljubavne tuge, bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kom je i sam pripadao.

Iako je domovina bila njegova večita muza i inspiracija, pa mu ljubav nije strana reč, Šantiću nije nedostajalo ljubavi ni u životu. Štaviše, voleo je više puta, jednu Zorku, jednu Eminu i Anku. Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinki. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašta, behara, šadrvana.

Kako to često biva u životu jednog umetnika – Šantić je voleo baš onu koja mu nije bila suđena, Anku Tomlinović. Po Dučićevim rečima, i Anka je neizmerno volela mostarskog romantika.

Anka je bila ćerka vlasnika foto-ateljea Stjepana Tomlinovića, koja se doselila u Mostar. Aleksa je pratio svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje… Tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je popločanim ulicama Mostara okupirajući misli mladog Šantića. Viđali su se svakodnevno, i svakog puta bi se slučajno videli, porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je vidi. Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke „Goluba“ i „Nevena“, koje je redovno čitala i komentarisala. Pesnik se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Napisao je pesmu „Ako hoćeš“, baš njoj. Pesma od pet strofa brzo se našla u Ankinim rukama.

Na njegovo iznenađenje, vratila mu je pesmu bez ikakvog komentara. Potom se pozdravila i krenula niz ulicu, ostavljajući pesnika začuđenim. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: „A što se tiče onog ako hoćeš – hoću“, i otrčala niz ulicu. Međutim, tu su snovi krenuli nizbrdo. Mala mostarska sredina nije umela da prihvati ljubav imućnog Srbina i Hrvatice, čiji je otac samo želeo veliki miraz i kuću u kojoj će biti finansijski zbrinut. Osuđena na propast, njihova ljubav je bila ispunjena svađama i raspravkama između Alekse i njegove majke.

Sve dok ga jednog dana majka nije dovela ispred ikone Svetog Nikole i zaklela:

„Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi“.

Shvativši da nema izbora, nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi, unezveren je otišao kod Anke da joj traži oproštaj, jer je venčanje nemoguće. Aleksa je prekinuo burnu vezu sa lepom Hrvaticom, koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije za dosta starijeg čoveka iz Zagreba i zauvek napustila Mostar.

[embedded content]

Svatovi su tog dana prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući.

Tokom života je objavio veliki broj pesama od kojih su najpoznatije: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908)…

Aleksa Šantić preminuo je od tuberkuloze 2. februara 1924. Mostar je toga dana bio zavijen u crno, a stanovnici svih religija skrhani, jer je otišao komšija koji je sve voleo podjednako.

(Kurir.rs/ Noizz)

Bonus video: Šokantni detalji iz života Laze Kostića