„MAJKA PLAČE, A JA BEŽIM U SRBIJU“ Na Marakani su ostali zatečeni kad su ga videli! Osudili ga na 10 godina zatvora, a on je postao legenda Zvezde

Bio je fudbaler kakvi je bilo malo u to vreme. Svedoci kažu: jedinstven, jedan od najboljih libera na planeti. A, put do toga mu je bio paklen. 

– Proslavili smo u kući u rodnom selu Sokolovac tog 19. decembra 1988. našu krsnu slavu Svetog Nikolu i drugi dan sam prešao granicu s tadašnjom Jugoslavijom, pobegao iz Rumunije. Moja majka je imala pograničnu dozvolu za prelazak, ali ne i sestra, pa je s mojim drugarom pobegla preko reke Nere. A ja sam legalno, autom, prešao preko granice, pošto sam uspeo od Steaue da dobijem svoj pasoš. Kada sam rešio da odem, izvadio sam malo više novca iz banke, i iz kluba su me zvali da me pitaju šta će mi tolike pare. Rekao sam da idem kući, u selo, da tamo majka hoće nešto da gradi, pa da nosim njoj. Pasoš sam naposletku dobio tako što sam pričao sa Valentinom Čaušeskuom, Nikolajeovim sinom. On je stalno bio pored nas, gledao utakmice, dolazio na treninge. Nije znao da ću da prebegnem, naravno. Majka je plakala, govorila da neće, nije želela da ostavimo kuću, ali… Otišli smo – pričao je za Kurir legendarni Miodrag Belodedić kako je elegantno uspeo da pobegne iz Rumunije godinu dana pre revolucije posle čega je zaigrao za voljenu Crvenu zvezdu i ispisao njenu istoriju.

Rešio je da beži, kaže, posle osvajanja Kupa evropskih šampiona sa Steauom 1986.

– Traži sam od Steaue da mi daju pasoš uz obrazloženje da idem s majkom kod rodbine u Jugoslaviju. U ono vreme Rumuni nisu imali pasoše, a mi smo po povratku s utakmica iz inostranstva morali da ih vraćamo. Odbili su me. Pokušao sam opet 1988, kada su mi rekli da će mi dati pasoš, ali moram da im kažem gde idem, na koliko, telefone, imena… Hteli su da mi daju i vozača jer je bio sneg, uspeo sam da ih odbijem uz obrazloženje da je blizu i da znam da vozim. Proslavili smo Svetog Nikolu, slavili smo i u to vreme, ali samo nismo smeli u crkvu, i pobegli – priča Belodedić, koji nije mogao zvanično da nastupa za Zvezdu duže od godinu dana zbog papira, to jest sve dok nije pao Čaušeskuov režim. On je kao fudbaler vojnog kluba, što je Steaua tada bila, imao čin pukovnika i begom postao je dezerter, koga su kasnije osudili na 10 godina zatvora.

Živeo je život na visokoj nozi u državi čiji narod leba nije imao da jede.

– Narod je baš teško živeo. Bili su redovi za hleb, mleko, gorivo… U tri sata noću su ljudi stajali u redove da bi ujutru bili prvi da kupe. Redovi, redovi, redovi i samo redovi. A mi smo imali pare. Iako smo primali plate kao i sva vojna lica, stalno smo dobijali premije. Imali smo mnogo para, mogli smo da idem na planine, na Crno more, mogli smo sve da priuštimo, ali samo u Rumuniji. Napolje nam nisu dali. To me je baš iznerviralo, kao i to što su nas pratili na svakom koraku. Kad smo osvojili Kup šampiona, svim fudbalerima poklonili su po jedan rumunski auto, neki nalik džipu, ali pošto nije bio za vožnju, skoro svi smo ga prodali. Kupac i ja sedeli smo u mojoj „dačiji“, ispred notara kod koga je trebalo da napravimo papire, i baš smo brojali pare kad su se odjednom otvorila i leva i desna vrata. Upala su dva policajca, izvukli nas, stavili nam ruke na auto, pretresali nas, ispitivali odakle nam pare. A i kada sam podigao neke pare iz banke, odmah sam morao da idem kod vojnog lica u Steaui na ispitivanje šta će mi pare. Sve to me je baš naljutilo.

Posle osvajanja evropskog trofeja sa Steauom te 1986. Belodedić je s celom ekipom bio i kod Čaušeskog.

– Malo smo bili i uplašeni, a onda se pred nam pojavio jedan deda, ko moj deda Mlađa. Kad smo ga ugledali onako slabog, šaputali smo krišom kako je mali. A u glavi smo ga imali totalno drugačijeg, jer svaka škola i institucija imale su njegovu sliku, a ta slika je bila super, kao i ona na televiziji.

Danas, kada čuje ime Čaušesku, prvo pomisli na reči sloboda i demokratija.

– Svima je na pameti bilo da bude slobodan. Sloboda i demokratija, to je bilo prvo. Ali, 30 godina kasnije, sloboda nije dovoljna: – Imamo slobodu, može da se ide napolje, ima i hrane, pa i one iz inostranstva, niču tržni centri na sve strane kao da imaš para. Ali nema para, nema gde da se radi, mnogo je nezaposlenih. Posle toliko godina Rumunija se jako slabo razvija i nisam baš zadovoljan. Interesantno je da sam za vreme vladavine Čaušeskog iz Bukurešta pre stizao kući u Sokolovac nego danas. Sada imamo bolje automobile, ali nemamo puteve, gužva je velika, osam-devet sati moram da putujem. A za vreme Čaušeskog sam morao pet puta da stanem da me vojska prekontroliše i stizao sam za sedam, sedam i po sati.

Valentin, stariji sin Čaušeskuovih, vodio je Steauu, a Belodedić kaže da se do pre dve godine viđao s njim jer su svake godine organizovali slavlje u čast osvajanja Kupa šampiona. Upitali smo ga kako posle svega gleda na Valentina:

-Sistem je bio takav, da živiš i radiš kako ti sistem kaže. Nije on kriv. A na naše pitanje kako nije kad je bio član porodice koja je sve postavila i sprovodila, a ništa se nije bunio, kaže: – Znao je on šta ne valja, šta valja, ali sistem je bio takav. On se lepo ponašao oduvek, bio je tu sa nama, imao je svoj posao, radio. Njegov brat je bio u politici, bio je važniji. Nismo pričali na tim slavljima ni o politici, ni o njegovom ocu, već o fudbalu. Govorio je da je hteo da nas pusti da idemo u inostranstvo posle ne znam koliko godina i kao da je sve potrajalo još malo, dozvolio bi nam da idemo da igramo u inostranim klubovima.

Bivša supruga Sandra Makovesku ćerka je visokog funkcionera Čaušeskuovog režima, a upitan da li se osećao kao zet bivšeg režima i da li je to uticalo na njegovu porodicu, kaže:

– Nismo bili u vezi tokom režima, već sam s njom stupio u kontakt kada sam igrao u Zvezdi, te to nije uticalo na naš život.