MEDIJI NAVODE: Maša Seničić, Simona Dmitrović i Milena Marković: Šta danas znači biti pesnikinja

Prvi poznati potpis u istoriji poezije pripada ženi.

Kada je mesopotamijska sveštenica Enheduana pre više od četiri milenijuma zapisivala himne, možda nije ni slutila da će biti zapamćena kao prva pesnikinja u istoriji.

Od tada do danas, glas žena u poeziji prošao je dug put – od ispisivanja svetih tekstova, preko korišćenja muških pseudonima, do pisanja o svakodnevici.

A kako pišu pesnikinje u 21. veku?

I šta ih inspiriše?

Iako se njihov poetski izraz formirao u različito vreme, od 1990-ih do kasnih 2020-ih, tri autorke različitih generacija – Milena Marković, Maša Seničić i Simona Dmitrović – govore o tome šta danas znači pisati poeziju.

‘Poezija je poezija i tu se ništa nije promenilo’

Pesnikinja i dramaturškinja Milena Marković poznata je po ogoljenom poetskom izrazu.

Rođena je u Zemunu, 1974. godine, a završila je Fakultet dramskih umetnosti, gde danas predaje.

Umetničke discipline, a naročito poezija i muzika pošto u sebi sadrže zvuk, pevanja, važne su za ljudsku dušu, objašnjava za BBC na srpskom.

„Spašavaju živote, daju smisao, osećaj povezanosti sa čovečanstvom u ekstazi ili bolu.

„Poezija je poezija i ništa se tu nije promenilo. Ako je poezija“, kaže književnica koja je pre nekoliko godina dobila NIN-ovu nagradu za roman „Deca“ ispisan u stihu, bez tačaka i zareza u kom govori o deci, detinjstvu, porodici.

Za nemačko izdanje istog romana osvojila je književnu nagradu grada Minstera za međunarodnu poeziju 2026.

Misli i da prostora za pesništvo uvek ima.

„Hoće li se knjige prodavati masovno – neće. Hoće li biti važno pesništvo, društveno i statusno značajno – to je nepoznanica, svet se kreće brzo, pravac je nepoznat.

„Hoće li influenseri koji stihoklepaju biti poznatiji od pravih i velikih – pa šta.

„Kao što postoje ljudi koji će ići da gledaju kako divan muški tenor peva ariju Kuda, kuda ste se udaljili, srećni dani mladosti iz opere Evgenije Onjegin, od Čajkovskog i plakaće od ushićenja, tako će biti i onih koji će čitati pesme“, kaže ona.

FONETPišem iz nužnosti: Milena Marković

Marković veruje da svaki pisac i pesnik piše „iz nužnosti.“

„Često je teško iz raznih razloga – životnih, društvenih, materijalnih, neizrecivih.

„Meni je dato da pišem i to radim iz nužnosti“, kaže ona.

Počela je rano i to je uvek bilo jedno od njenih „osnovnih težišta“.

„Činjenica da sam uspela i da sam došla do drugih duša, čini me odgovornom da i dalje pišem“, govori ona.

Objavila je knjige Pas koji je poj’o sunce, Istina ima teranje, Tri drame, Crna kašika, Ptičje oko na tarabi, Pre nego što sve počne da se vrti, Pesme, Drame, Pesme za žive i mrtve, Zmajeubice.

Sličnog je mišljenja i njena koleginica milenijalka – Maša Seničić.

Rođena je 1990. godine u Beogradu, a studirala je na Fakultetu dramskih umetnosti.

„Vreme i resursi koji su na raspolaganju pesniku određuju koliko možemo da se posvetimo tekstu.

„Pošto gotovo niko od pesnika ne živi samo od poezije, rad u drugim sektorima književnosti, obrazovanju ili prekaranim pozicijama utiče na osećaj i poziciju unutar književne scene“, govori Seničić za BBC na srpskom.

Iz zbirke Pesme za žive i mrtve, Milena Marković

Ovo su pesme za žive i mrtve

i za one što neće umreti

za one što hodaju za one što trče

po lišću i barama po snegu i pesku

ovo su pesme za decu

koja ne idu po mraku

ovo su pesme za decu

koja su po mraku išla

da nađu put iz mraka da izađu.

ovo ću reći njima

da nisu sami u mraku

ovo ću reći onima

što su u mraku sami

ovo sam ja što sam bila

sa mrtvima i živima

ovo sam ja što sam bila u mraku

ovo sam ja što nisam izašla.

niste sami u mraku

tu sam ja i ima nas puno

hodamo trčimo igramo dišemo

tu sam i nije kraj

nije kraj dok ne bude kraj

mrak nije najgore mesto

kraj nije najgore mesto

strah je najgore mesto.

Reči kao igra i sloboda

Lazara Marinković / BBCPoezija kao prostor slobode: Maša Seničić

Za Mašu Seničić poezija je odvek bila način da „osmisli svet“.

„To je prostor slobode u kom sebi dozvoljavam da se igram, i zbog toga je ne doživljavam ni kao svoj posao, ni kao profesionalni poziv.

„Ta sloboda često znači da nisam u stanju da proizvedem knjigu brzo“, priznaje plavokosa devojka.

Za prvu zbirku poezije Okean dobila je nagradu Mladi Dis, za drugu Povremena poput vikend naselja nagradu „Dušan Vasiljev“.

I generacija Z pronalazi mesto u poeziji.

Simona Dmitrović, rođena je 1999. godine i sa 26 godina osvojila je nagrade „Mladi Dis“ i „Brankovu nagradu“, a zbirka Osim šumskog požara biće objavljena na francuskom jeziku.

Za nju, stihovi su prostor za istraživanje – unutrašnjeg sveta, simbola, emocija, ali i načina na koji doživljava spoljašnji svet.

„Danas mi deluje da ne postoji jedna dominantna definicija poezije, što mi se dopada, jer ostavlja prostor za različitost i slobodu“, kaže za BBC na srpskom.

Tako doživljaj poezije „postaje nešto vrlo lično, i kod autora i kod čitalaca.“

„Geopolitički i društveni događaji svakako utiču na poeziju koja je često angažovana, pa se kroz nju provlače teme feminizma i ekoloških pitanja.

„Ipak, meni je bliži suptilniji pristup, koji više insistira na slojevitosti značenja nego na direktnosti“, objašnjava.

„Za mene je poezija pre svega prostor za istraživanje – unutrašnjeg sveta, simbola, emocija, ali i načina na koji doživljavam spoljašnji svet – ona nije nužno sredstvo za direktnu poruku ili angažman“, deli utiske Dmitrović.

Lov Simone Dmitrović (odlomak pesme)

Plen je izostao, nije bilo žrtve

I različitim putevima vraćamo se kući.

Odsjaji su bili jarki, trebalo je da počne leto

I Trave imitiraju sunce

I Reka imitira sunce

I Mi imitiramo sunce

Konačno se suočavamo sa činjenicom

Tvoje i moje zlatno je različito

‘Ženska književnost kao nova vrsta izolacije’

Simona više voli da vidi sebe kao nekog ko se bavi književnošću uopšte, bez odrednice pola ili roda.

„Kod muškaraca taj aspekt se ne dovodi u pitanje – oni su jednostavno pisci i pesnici“, objašnjava ona.

Tokom odrastanja, dodaje, osećala se više povezanom sa delima muških autora.

Ipak, kada je reč o položaju žena u književnosti, smatra