MIJAGE SU SE I MRTVOG PLAŠILI! Imao je plavi čuperak „ala Halid Muslimović“ i bio strah i trepet u užičkom podzemlju: Stevan ga je ubio, pa je odmah masakriran

Jedan od najopasnijih kriminalaca iz vremena mračnih devedesetih, od čijeg imena se i dalje mnogima trese vilica od straha, bio je Milivoje Despotović Mijaga, poznatiji kao prvi čovek užičkog podzemlja.

U Srbiji se Mijaga družio sa ostalim važnim imenima podzemlja drugih gradova, kao što su Mikica Velimirović iz Čačka i čuveni Bojan Petrović. Pored njih, Mijaga se družio sa vođom „zvezdarskog“ klana Sredojem Šljukićem Šljukom, ali i sa Voždovčanima.

Mijaga je postao simbol moći i straha u Užicu, ali i u okolini. Međutim, u tom gradu je ubrzo stasala nova generacija koja je rešila da se suprostavi svemoćnom Mijagi.

Prvi, Dejan Nenadić iz Užica, uradio je to iz lične osvete, ali nije uspeo u nameri. U oktobru 1995. pucao je u Mijagu na terasi picerije „Desetka“, ali ga je samo ranio u šaku. U pucnjavi je ranio i Gorana Pavlovića koji je sedeo za istim stolom i slučajne prolaznike Igora Simeunovića (svog rođaka) i Branka Drobnjakovića. Nenadić je osuđen na četiri godine zatvora.

Drugi momak je bio Stevan Raković, koji je u svojoj nameri uspeo 1998. godine. Osim sitnih krađa, nije imao nikakvo ozbiljnije delo u kriminalnoj biografiji. Prethodno je boravio u Italiji, a dosije je, takoreći, otvorio i zatvorio u istom danu. Da li je njegov motiv lična osveta, ili organizovan plan, ili je jednostavno hteo da bude „onaj koji je ubio Mijagu“, ne zna se.

U noći između petka i subote 4. aprila 1998, oko 3,30 časova, u uzičkoj diskoteci „Bi-bap“, prvog među uzičkim žestokim momcima Milivoja Despotovića Mijagu (42) ubio je dvadesettrogodišnji Stevan Raković Koreja iz Užica.

Tom prilikom, Raković je teško ranio Despotovićevog sestrića Gorana Sinđića Sinđu (32) i Vericu Tomašević (20). Sinđa je kasnije preminuo u bolnici. Nejasne su okolnosti pod kojima je zatim ubijen i Stevan Raković, a njegovi motivi da puca u Despotovića su potpuna nepoznanica.

Te noći je, oko 3 sata posle ponoći, Mijaga sa svojim društvom došao u diskoteku koja je, kao i obično, bila puna mladih Užičana. Seli su na galeriju, a oko pola sata kasnije tu se popeo i Stevan Raković. Ispalio je sedam hitaca iz svog pištolja, pet u Milivoja Despotovića, a po jedan u Gorana Sinđića i Vericu Tomašević. Svih pet hitaca pogodilo je Despotovića, i to: u vrat, u levu ruku, tri u grudi (jedan pravo u srce). Goran Sinđić je zadobio prostrelnu ranu grudnog koša, a Verica Tomašević je pogođena u nadlakticu leve ruke.

Među gostima je nastala panika. Izjave brojnih svedoka nisu mogle da daju odgovor ko je i kada ubio Stevana Rakovića, čije je telo, sa smrskanim licem, nađeno kod izlaza diskoteke. Policija je sumnjičila tri čoveka za ubistvo Rakovića, a to su bili: Milija Lukić Stric (50), Vasilije Brković Vaske (27) i Slobodan Marković (28). Na optuženičku klupu je seo tada samo Lukić dok su druga dvojica bila u bekstvu.

[embedded content]

Njih je sud teretio da su te noći na vratima diskoteke „Bi-bap“ sustigli Rakovića, oborili ga na pod i onda gazili i šutirali, nanevši mu smrtonosne povrede, nekoliko minuta pošto je Raković ubio Despotovića, smrtno ranio Sinđića i lakše povredio još jednu devojku.

Raković je potom pokušao da pobegne, ali je u diskoteci u kojoj je bilo oko 300 Užičana nastala panika jer su svi pokušavali da pobegnu kroz ulaza vrata koja su ubrzo zagušena, pa je Raković ostao unutra i brzo je sustignut. Njegovo telo nađeno je u lokvi krvi.

Lukić je pred sudijom poricao bilo kakvu vezu s ubistvom Rakovića. On je ispričao da je u vreme obračuna bio pod dejstvom alkohola, da je spavao i da je s Rakovićem došao u kontakt jedino u bolnici gde je ovaj prenet. Lukić je rekao da je u besu prodrmusao Rakovića, nogom udario u krevet i da su tada na njegovim rukama i obući ostali tragovi njegove krvi.

Saslušan je i Vladan Raković, otac ubijenog Stevana Rakovića. Ispričao je da je između njegovih sinova i Despotovićevog društva i ranije bilo nesuglasica i da je na njegovog sina Stevana još u Italiji nožem nasrnuo Slobodan Marković, a da je njegov mlađi sin dobio batine u diskoteci „Bi-bap“ u Užicu. Saslušani svedoci su uglavnom ispričali da ništa nisu videli i da su, kada je počela pucnjava, u strahu sagli glave i našli se na podu.

Mijaga je važio za „instituciju“ u svom gradu, kome su se obraćali mnogi za pravdu i zaštitu kada zataje legalni načini. Ipak, tako je pored simpatija, stekao i mnogo neprijatelja. Njegovo ime se izgovaralo sa strahopoštovanjem i za njega su znali svi, čak i oni koji ga nikada nisu videli.

Nakon što je umro, neki su počeli da podsmešljivo pričaju o njegovom plavom čuperku „a la Halid Muslimović“, a dok je bio živ, svi su ćutali i stajali mirno jer je bio strah i trepet u tom kraju.

Kurir.rs/Espreso/Legende devedesetih