Milanov put od velike plate do čuvara šatora

Postao je razmažen, samoživ i bezobrazan. U kući obasipan ljubavlju, pažnjom, skupim igračkama, prezaštićen od obaveza i spoljnih uticaja sveta koji ga je čekao. U tom svetu ne teče med i mleko, kako se to Milanu u kući činilo. Druga deca ga nisu volela, jer drugarstvo je uzajamni odnos u kome uzimaš i daješ. A Milan je naučio samo da uzima, ne i da daje. Da stvar bude gora, naučen je da je važnije ono što ima na sebi ili kod sebe, od onoga što nosi u sebi. Zbog toga su ga deca izbegavala, a on verovao da je bolji od svih, sa infantilnom potrebom da to kad-tad dokaže. Provlačio se kroz školu zahvaljujući stalnim odlascima njegove majke kod učiteljice, a kasnije svih nastavnika.

U srednjoj su ga puštali, jer je tata iz Minhena slao devize koje su često završavale u džepovima profesora matematike, fizike i hemije. Nekako, bez svoje zasluge, stekao je diplomu srednje ugostiteljske, smer kuvar. Imao je par devojaka, jer je devedesetih kad voziš „golfa dvojku“ sa tamnim staklima i nemačkim tablicama, lako bilo doći do seksa. Ne i do ljubavi. Zbog toga je njegova majka spretno izvela upoznavanje sa Nadicom, lepuškastom devojkom sa sela, koja je u potrazi za boljim životom stigla u veliki grad. Tako se Milan oženio. Ona je njega volela, spremna da bude odana žena i dobra majka, srećna što je našla sigurnost i formirala svoju porodicu. On nije voleo nikog, pa ni nju, hteo je da udovolji majci, a zauzvrat dobije redovan seks i ispeglane košulje. Mnogo su se mučili da bi dobili dete. Zapravo, mučila se Nadica, Milan se nikada ni oko čega nije mučio. Nije nikada nigde radio. Sa sumnjivim tipovima iz kraja završavao je „neke kombinacije“. I želeo da postane važan, mnogo važan. U jednom momentu osnivala se nova politička stranka, za koju se pričalo da ima svetlu budućnost, podržana od stranih službi.

Tipovi iz kraja pozvali su ga da se pridruži. Odavno je čekao poziv koji menja sve. Uglavnom su sedeli u podrumskim prostorijama tada drugog čoveka stranke i pravili planove za svetlu budućnost. Samo, oni su mislili o svojoj svetloj budućnosti, a ne o svetloj budućnosti zemlje koju su se spremali da vode. Oni zapravo ništa nisu razumeli. Verovali su da je vođenje opštine, grada ili države, isto kao i prodavanje kradenih original parfema koje je iz Italije doneo Šomi Robija.

Došli su na vlast. Milan je dobio sekretaricu, kancelariju, veliku platu i neograničene putne troškove, jer je postao koordinator za formiranje mreže opštinskih odbora. Ali, umesto da ovu poziciju iskoristi za poboljšanje položaja svoje porodice, porodica mu nije bila ni na kraj pameti…

Sin ga je smarao, a bio je i ljubomoran na njega, jer mu je ukrao pažnju od majke, koju je kao sin jedinac uvek imao u neograničenim količinama. Nadica je zbog toga što je obavljala ulogu oba roditelja, a uz to naporno radila kao vaspitačica, bila stalno umorna.

Prestala je da spava u bračnom krevetu jer joj je smetalo Milanovo hrkanje. Milan kao da je to jedva dočekao. Na mnogobrojnim putovanjima upoznao je atraktivnu devojku sumnjivog morala iz malog grada u unutrašnjosti. Ne može se reći da se rodila ljubav. Ona je u njemu videla važnog funkcionera stranke i priliku da zauvek odbaci rodni grad i epitet „lake devojke“ koji je zasluženo stekla. A Milan, on je nju gledao kao osvojeni trofej, sa kojim može da se pravi važan pred kulovima iz kraja i stranačkim trećeligašima koji su ga mrzeli.

Postao je član opštinskog veća, bio je važna ličnost. Pitao se za sve u svom kraju. Nadica je sve znala, neko vreme je ćutala i trpela. Onda su se jedne večeri, nakon što je Milan došao sa mrljama od karmina na košulji koju mu je ona tog jutra uredno ispeglala, ozbiljno posvađali, nakon čega je Nadica završila sa razbijenim nosom iz kog je curila krv po kožnoj garnituri i parketu dnevne sobe. NJihov sin gledao je sve kroz odškrinuta vrata dečije sobe i tiho plakao. Ujutru je pozvala drugaricu i otišla sa sinom kod nje, a nakon toga je zakupila stan i nastavila život, uz puno muke, ali bez straha i nasilja.

Milan je verovao da je svemoćan, novac se slivao u njegove džepove u ogromnim količinama. Ali, svemu jednom dođe kraj. Tabori u vrhu stranke su se posvađali, te je ekipa čoveka čiji je Milan bio saradnik izvukla deblji kraj. Neki Milanovi pajtosi završili su u pritvoru, a Milan se branio sa slobode. Sloboda je međutim bila sve što mu je ostalo.

Bez posla i para, devojke koja se brzo snašla i ušla u novu vezu sa Milanovim suparnikom iz stranke. Bez sina koji nije želeo da ga vidi, ali i bez Nadice, koja je nakon dugog perioda samoće uplovila u vezu sa razvedenim tatom deteta iz obdaništa. Živeo je u svojoj momačkoj sobi. Po nalogu centrale stranke upotrebljavali su ga za najgore stvari. Za sitan novac i obećanje da neće završiti u zatvoru čučao je u šatorskom naselju ispred skupštine, spao je čak na to da se ruga majci koja je izgubila sina. Lako mu je bilo da ponovo mrzi sve oko sebe. Psovao je, svađao se i tukao sa plaćenicima stranke, veoma sličnim njemu.

Reklo bi se da je vraćen na fabrička podešavanja…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.