NA AERODROMU GA SAČEKALA VOJNA POLICIJA, DRŽALI GA CELU NOĆ: Od prvog honorara kupio BMW, a tragedija mu promenila život iz korena

Jašar Ahmedovski je pevač narodne muzike makedonskog porekla, čija karijera ide samo uzlaznom putanjom otkako se pojavio na muzičkoj sceni. Za Kurir je pre nekoliko godina ispiričao svoju životnu priču. 

Moje ime je Jašar Ahmedovski. Rođen sam 22. decembra 1963. godine u Makedoniji, u mestu Plasnica, to ti je između Kičeva i Prilepa. Tamo sam završio osnovnu školu. Ali mislim da sam ja još kad sam bio mali, prvi razred, znao čime ću da se bavim. Muzikom. To je bila moja želja. Samo to.

I, eto, ostvarila mi se želja. Komponovao sam dosta pesama i za sebe i za kolege, ali sam se i našao u nekim numerama. Zanimljivo. Ono, „Dok je mene Jašara“, znaš tu pesmu, to može da bude kao da je o meni, i ima ona „Šta nam sada vredi novosadski vašar, kad na njemu više ne peva naš Jašar…“, ta je sigurno o meni, ali to je rokenrol, to je neko drugi komponovao.

Detinjstvo

Ali dobro, pre toga je sve to ovako počelo… Nas je bilo četvorica braće i jedna sestra. Ava, Ruždija, Mufit, Jašar i Ipče. Moje detinjstvo je bilo lepo, sa najlepšim uspomenama ga se sećam. Bio sam nemiran, kao i svako dete. Roditelji su nam bili privrženi, ne znam ni kako bih ti to dočarao to. Imali smo srećno detinjstvo, moji su bili imućni ljudi, lepo smo živeli. Nismo se razbacivali, ali na tim prostorima su moj otac, deda i baka bili veoma imućni. Tata je bio lekar, a majka je imala najlepšu dužnost, da pazi na nas. Zaista je i uspela u tome. Usadila je u nas karakter, poštovanje prema drugim ljudima. Međutim, kako se ljudi menjaju, i čovek se menja s vremenom…

1/10

Pročitaj i ovo:
Er Srbija smanjuje letove: Proverite da li vaša omiljena destinacija više nije na spisku

Vidi galeriju

Jašar Ahmedovski nekad i sad Foto: Promo, Privatna Arhiva

Halid Bešlić

Roditelji su hteli da prvo završim školu, pa mi je otac rekao da idem u Skoplje. Tamo je bila srednja medicinska škola, pa da kao krenem tim njegovim stopama, što se kaže, ali ja sam rekao – neću! Hoću u Sarajevo ili Beograd i tačka. Jer, muzika je tamo bila popularna, nemaš pojma koliko, i mene je samo to zanimalo. No, dobro, odvede me otac u Sarajevo, tu sam upisao medicinsku školu, to je bio moj uslov da nastavim sa muzikom.

Za Sarajevo sam se odlučio jer je tamo radio jedan naš zemljak u opštini, pa da imam nekog svog. Taj čovek me je vodio po kafanama da čujem kolege. Prvi restoran u koji smo otišli, sećam se, „Pionirska dolina“ se zvao, pevao je Halid Bešlić. Ljudi su tu, pošto je pored bio zoo-vrt, šetali i svrate na piće. Bilo je oko pola osam i ja pitam: „Mogu li da otpevam neku pesmu?“ Halid mi kaže: „Pa je l’ znaš da pevaš, ti si klinac?!“ Njegov harmonikaš, kada me je čuo, najavio me je i, stvarno, za nekoliko pesama koje sam otpevao, napunio se restoran. Nije moglo da se uđe. Upravnik me je zamolio da ostanem s Bešlićem da pevam, a Halid kaže: „Da je koleginica, pa hajde, ali dva muškarca, nije to to…“ Onda me je preporučio kod jednog prijatelja. Tako je počela moja karijera. Ljudi su me već prepoznavali na ulici posle mesec dana.

1/5

Vidi galeriju

Umro Halid Bešlić Foto: Kurir / Dragana Udovičić, Pritnsceen /instagram, Dragana Udovicic/News1

Šaban Šaulić

Tu sam išao dve godine u školu i pevao po kafanama, a onda sam sreo Šabana Šaulića. On mi je bio uzor, njegove pesme sam voleo. Kada me je čuo, rekao mi je: „Ti ne smeš da ostaneš ovde nijedan sekund, odmah da ideš za Beograd!“ Snimio sam prvu ploču „Ružo moja, najmiliji cvete“, 1980. godine. Ploča je prošla odlično, bila je megahit. Posle dva meseca sam bio na svim top-listama i ušao u top deset pevača. Bio sam atrakcija, najmlađi pevač u to vreme.

Foto: Privatna Arhiva

Inače, otac je veoma voleo muziku i uvek je išao u kafanu ili je u kući slušao kada mu pevamo Ipče i ja. I stariji brat dobro peva, eto, i to da ti kažem. Tata je voleo sevdalinke. Muzičku školu nisam završio, jer nisam imao želju da sviram. Iovako sam talentovan, komponovao sam dosta pesama i za sebe i za druge. Jedino pevanje ne može da se nauči. Može da se nauči da pratiš tonove ako imaš malo sluha, ali emocije i trilere, to ne može. Kada sam došao iz Sarajeva u Beograd, bio mi je cimer Mirko Kodić. Živeo sam u hotelu „Ekscelzior“ i on mi je jedan dan rekao: „Šta plaćaš ovo, hajde, imam ja stan, da živimo zajedno!“ Bio je oženjen, ali žena mu je bila u Svilajncu. Tako smo živeli nekih godinu dana.

Prvi honorar

Već sam neke parice dobijao kao klinac sa deset, jedanaest godina. Kad god je bilo neko veselje, terali su me da pevam i bilo je bakšiša. Tako sam kupio prvi bicikl, „poni“ je bio popularan. E, a od prvog velikog honorara kupio sam auto. Govorili su mi „čekaj, kupi prvo stan“, a ja – ne! Prvo auto! Kupio sam BMW, tad je to bio vrh. To je vreme kada je funkcionisao sistem u bivšoj Jugoslaviji, imao sam velike tantijeme, od prodatih ploča sam dobijao nekih 100.000 maraka. Taj BMW je koštao 55.000 i mogao sam da se baškarim.

Onda sam snimio drugu ploču „Svako svome mora da se vraća“ i prodao sam oko 600.000 malih ploča. Pa onda „Jednoj ženi za sećanje dugo“, bila je najtiražnija. To je moja lična karta, ta pesma. Inače, ta ploča ima dosta hitova.

Ali imam mnogo ličnih karti „Isplači se, biće ti lakše“, „Venčajte me sa njenom lepotom“, „Kad sveća dogori“ „Tamo si ti“… Zaista u karijeri imam dosta pesama.

Jednoj ženi za sećanje dugo

Tu pesmu je komponovao Šaban, a tekst je napisao Miki Ljubičić. Rekao mi je: „Imam neke pesme da ti dam“. Kada sam je čuo, dopala mi se. Tada i nisam birao, šta se komponovalo, tako je i bilo, pa kako zadesi nekog pevača. Čim je izašla, postala je