„NA SVETU DANAS POSTOJE SAMO SIROTANI I BOGATAŠISTI“ Božidar Mandić: U svaki moj rad ugrađena je dobrota kao najveći religijski pojam

Božidar Mandić je čovek koji je, pre više od pola veka, krenuo suprotnim smerom. Umesto da iz, uslovno rečeno, šume, s blatnjave zemlje i seoskih sokaka dođe na asfalt – gde je nagrnula većina – on je sa asfalta pobegao u šumu. Tamo je i danas, odakle samo ponekad zakorači u civilizaciju da svetu prikaže sebe, svoj duh i svoje umetničko delo. Tako je učinio i početkom ovog meseca…

Evo, upriličen ti je jubilej – 55 godina od prvog performansa, izložbe, prvih objavljenih tekstova… Da li je to prijatan trenutak?

– Pa, naravno. Studentski kulturni centar Novog Sada, s Jovanom Gverom na čelu, Danicom Biničanin, Darijom Dragojlović, Ljubicom Stojanović, Obradom Škrbićem, Aleksandrom Krajovanom… Upriličili su mi veličanstven omaž kojim sam se osećao ponosno. Izložba „Tehnoklizma“ otvorena je 6. novembra. Uvodnu reč dao je Nebojša Milenković, istoričar umetnosti koji najviše brine da moje avangardno bitisanje bude osvetljeno, primećeno i vrednosno referencirano. Izveo sam performas „Ja ne ličim na umetnika“ i u njemu sam saopštio da je moja najveća inspiracija šuma i da iz nje crpim sve motive: literarno, teatarski, likovno… U svaki moj rad ugrađena je i dobrota kao najveći religijski pojam. Dobrota je najčistija religija i vera u život. A u ovom trenutku celokupne svetske krize potrebni su nam pažljivost i saosećaj za drugog, a ne samo za interes koji nas sebično vodi u provaliju.

Ovih dana izašla ti je i knjiga, pa roman, a očekuješ vrlo brzo i novu knjigu posvećenu „Pojmovima Porodice bistrih potoka“.

– Da, ova jesen se razbuktala u milosrđu da me nagradi delima koje slažem u fascikli i koji žele da se pojave u javnom prostoru i iskažu svoje tendencije, a to su uglavnom teme oko stvaranja novih predloga za spasonosno osmišljavanje ove izgubljene civilizacije. Branko Kukić, legendarni individualac i pregalac sveopšte kulture, objavio je knjigu u elitnoj ediciji „Alef“ – Čedomil Veljačić: „Pisma Porodici bistrih potoka“ i moje eseje pod nazivom „Nezavisna duhovnost“. U knjizi su prezentovani prenežni zapisi jednog budističkog prosjaka filozofa u kojima njegova brižljivost o našem životu u šumi otvara visokočovečnu pažnju prema nama daleko nekoliko hiljada kilometara od Šri Lanke. Naravno, on tu pominje i susrete s Ljubivojem Ršumovićem, dopisivanje s Dušanon Pajinom i Vladom Bajcem… Pa sveukupno njegova pisma doprinose da jedna vatra nežne revolucije ne zamre. U knjizi su i njegove haiku pesme koje je on realizovao u svega 30 primeraka knjige pod nazivom „Zadubljenja“. Tu knjigu je odštampao sam na šapirografu u svega 30 primeraka. Eto, jedan primerak je u našoj kućnoj biblioteci, koju je Čedomil s ponosom negovao u bliskosti s našom komunom. 

A druge knjige?

– Izašao mi je roman „Tačka“ u Izdavačkoj kući „Pešić i sinovi“ i još nosi toplinu štamparske veštine. U tom romanu glavni junak je Tačka, a ne čovek. Treća knjiga, pod nazivom „Pojmovnik Porodice bistrih potoka“, u izdanju Izdavačke kuće „Prometej“, zbirka je neologizama, sintagmi i sentenci… Pokušavam da leksemama uzbudim i iziritiram čovekovu uspavanost. Eto, prva sintagma je „Šareni fašizam“, koju sam još davnih godina unatrag napisao. Njom sam pre četrdesetak godina najavio mračno doba potrošačke tiranije. Ekonomija je postala gora od ideologije ili politike. Želi da kupi ceo svet. Jedina šansa je da ekonomija samu sebe proda. Nekada je bila planska ekonomija, pa tržišna… sada je na sceni „podešena ekonomija“. Postoje samo sirotani i bogatašisti. Verovatno se naslućuje kome je novac nadohvat ruke. Zbog toga se jedan moj eksponat na ovoj izložbi zove „Ja sam namerno siromašan“, jer moram da priznam da nekakvo rešenje za našu planetu i život možemo jedino pronaći u skromnosti i zaustavljanju seče šuma, uništavanju potoka i izvora s pijaćom vodom… Nama više ne treba progres, već plemenitost!