„Nisam mogao da verujem šta vidim! Svinjski narezak muslimanima. Još jedna ujdurma naših“: On je razmenio tela ubijenih u tunelu po kom su snimljena „Lepa sela“

On će izaći na brisan prostor i nišan neprijatelju, i razmeniti tela ubijenih u tunelu Brodar, čuvenom po tragediji koja je bila inspiracija za film „Lepa sela lepo gore„. Radovan Bogojević, u to vreme zastavnik Vojske Republike Srpske (VRS), priča nam do kraja priču o tunelu koja se nije završila one večeri septembra 1992, kad su njih sedmorica uspeli da umaknu neprijatelju i izađu, već onda kad su tela ubijenih razmenjena, dva i po meseca kasnije. Uz poginule borce i leševe, kao znak dobre volje, Srbi daju po kamion brašna, krompira, pasulja i druge hrane.

1/9

Pročitaj i ovo:
Nakon smrti glumice Šenon Doerti njeni advokati pokrenuli tužbu: Evo za šta sve optužuju njenog bivšeg muža

Vidi galeriju

Radovan Bogojević razmenio je tela ubijenih u tunelu po kome su snimala „Lepa sela“ Foto: Privatna arhiva

– Sećam se…. Rano jutro 9. septembra zvali su hitno sa IKM (isturenog komandnog mesta) u kasarnu i saopštili mi da se vode borbe oko tunela kod mosta na Brodaru, gde se Lim uliva u Drinu. Taj most su držali zajedno vojnici iz Višegradske i Ruđanske brigade. To je bio poslednji od nekoliko tunela pre samog mosta. Zbog napada muslimanskih snaga na naše položaje u rejonu brda Meremišlje i Vrziglav, neki od naših boraca uspeli su u povlačenju da se spuste i uđu u tunel. S druge strane mosta celo područje je kontrolisala muslimanska vojska… – zapisaće Bogojević u knjizi „Život i sećanje“, u kojoj prikazuje put od rodnih Medinaca kraj tada Podravske Slatine, gde je živeo skladan, mešoviti brak sa svojom Anom, preko rata i dugog zarobljeništva, do filma i mirnog života u Beogradu.

Lepo im je išlo – nova kuća, pa i tek otvoren restoran. A onda dolazi ’91, kad se sve menja. Čovek koji je i pre rata radio u vojsci, do potkraj te ’91. biće na slavonskom ratištu, dok se sve srpsko nije povuklo iz tih krajeva. Potom u leto ’92. odlazi u Taktičku grupu Višegrad VRS, u kojoj je pet lakih pešadijskih brigada. Među njima i Ruđanska, čiji je komadant bio major Radivoje Vučković, veliki prijatelj Radovana Bogojevića. Major Vučković za svog pomoćnika za obaveštajno-izviđačke i bezbednosne poslove imenuje upravo zastavnika Bogojevića.

I tog kobnog 9. septembra 1992, kad će u tunelu ostati oni koji će biti inspiracija za kultni film „Lepa sela lepo gore“, biće Bogojević na istoj poziciji. Nakon devet dana drame, sedmorica uspevaju da se izvuku – Slađan Simić (poginuće aprila ’94), Mikailo Šimšić, Stanko Maćašev, Žarko Toković, Sreten Božović, Branislav Paponjak i Slavoljub Bubanja (poginuće januara ’93). Život će kraj tunela ostaviti one koje su pošle u pomoć ranjenima – dr Stojanu Jojović i medicinsku sestru Ljubicu Kastratović, i to u vozilu doma zdravlja jasno obeleženom crvenim krstovima. Onim koji kazuju da sva prava ovoga sveta štite medicinsko osoblje u ratu. Novak Arsić (26), Vladan Gavrilović (26), Stevan Panić (28) i Milovan Lučić (28) neće izaći iz tunela smrti. Njihova tela biće jedan od aduta u rukama Armije BiH u prvim pregovorima dve zaraćene strane o razmeni tela i zarobljenika. Biće to ujedno i neposredni kontakt onih koji se svakodnevno drže na nišanu i koje će neprilike naterati na dogovor, a ne neki međunarodni faktor, bar po pitanju humanitarnih stvari. Dvojica komandanata višegradskih brigada dve zaraćene strane, kapetani Vinko Pandurević i Ahmet Sejdić, dogovoriće detalje priče čiji će važan element biti Graničar – Radovan Bogojević, koj je i sam sa Sejdićem ugovarao detalje istorijskih događaja.

Manda prijatelj

Bogojević je radio i na filmu „Lepa sela“ kao stručni konsultant. Upoznao je sjajne glumce, a s jednim od njih će ostati prijatelj do kraja njegovog nedugog života. Milorad Mandić Manda postaće mu blizak prijatelj i pobratim. Odlaziće jedno drugom i na krsnu slavu. S Mandom će putovati i u Egipat, a njegovu iznenadnu smrt će teško podneti.

– Pritisak porodica da razmenimo tela bio je velik. Tražili su makar samo ruku ili nogu svojih najmilijih, da imaju šta da sahrane. Tražile su porodice i zarobljene. I neprijatelj je imao iste pritiske. Zbog velikog pritiska porodica i sa naše, a i sa njihove strane, pao je dogovor dvojice komandanata, a na njihovu ličnu odgovornost i rizik, da će prva razmena biti 17. novembra ’92. u 16 sati na putu iz Višegrada prema Goraždu, odmah iznad hidrocentrale. Zapravo, iza prvog tunela kod skretanja za selo Nezuce. To su prve razmene dogovorene između dve zaraćene strane bez prisustva Međunarodnog crvenog krsta (MCK), komisija za razmenu i saznanja više komande. Tada se pojavio prvi problem jer sa srpske strane neće niko neprijatelju u susret na brisan prostor – kaže za Kurir Bogojević.

Pandurević zove Bogojevića u Rudo. On pristaje da izađe na razmenu. Pre same razmene, s momcima s kojima će u nepoznato igra fudbal kraj škole u Višegradu, da razbiju strah i zaborave šta treba da učine. Potom odlaze u tunel ispred sela Nezuci. U civilu je. S belom trakom oko mišice i belom zastavom u ruci izlazi na put, kao što se vidi i na video-snimku koji nam pokazuje. Izlazi i kamion. S druge strane stiže njegov „parnjak“. A i kamion.

– Veliki rizik i odgovornost i na meni i na mojim borcima koji su sa mnom išli na razmenu – Radoslavu Vuksanović Vuksanu, Neđu Lazoviću Majoru (kasnije poginuo), Slobodanu Žiliću Arkanu (kasnije poginuo), Raji Avramoviću i drugima. Trebalo je da ovaj veoma složeni zadatak obavimo na najbolji mogući način. Nismo ni bili svesni u šta se upuštamo, važno je samo da porodicama dovezemo tela njihovih najmilijih – navodi Bogojević i dodaje:

– Izlazim, levo Drina, desno stene, a vidim i njihovog snajperistu. Strah je ogroman, ali znam da moram da završim za šta sam došao. Ostali smo sami na tom brisanom prostoru, samo nas dvojica. Predstavio se kao Ahmet Durmo. Sve je prošlo u redu. Razmenili smo samo tri njihova leša za tri naša. Proba. Da se ispita poverenje. Sve je bilo korektno. Ponudio sam mu i cigaretu. Zapalili smo. Tad mi je rekao: „Molim te, ako možeš za sledeću razmenu da mi pribaviš pet litara nafte za motornu testeru kako bih mogao porodici da spremim drva.“

1/12

Vidi galeriju

Tunel Brodar – ubijeni i preživeli  Foto: Marko Karović, Privatna Arhiva

Pokazuje nam i traku s ruke sa te prve razmene. Led je probijen. Tri dana kasnije – isto mesto, isto vreme. Bogojević nosi i obećanu kanticu nafte i slatkiše pride. Tad Srbi dobijaju i tela dr Stojane Jojović i Ljubice Kastratović.

– Doktorka Stojana je bila prepoznatljiva po plavoj kosi, čak je na njoj bio sav nakit, zlatni lančić i narukvica, a njen leš u odeći, maskirnim pantalonama. A Ljubica je bila gomila kostiju pomešanih sa zemljom i pramen smeđe kose na lobanji. Sto posto sam siguran da smo dobili doktorkin leš, a za Ljubicu nisam siguran da li je to bila ona. To je neprepoznatljivo. Dobili smo tada osam mrtvih, a dali smo im šest mrtvih i kamion od deset tona hrane. Tu je bilo brašna, pasulja, krompira, pirinča… – ističe Bogojević dok pokazuje belu traku koju je tad nosio.

Tela četvorice srpskih vojnika iz tunela razmenjena su 25. novembra.

– Procedura je bila ista, samo što smo ovog puta menjali 16 mrtvih, mahom Višegrađana, za 10-12 tona razne hrane – krompira, brašna, pasulja, luka. Prilikom pretovara hrane primetio sam na vrhu dve kutije konzervi. Jedno pakovanje je bilo goveđi, drugo svinjski narezak. Nisam mogao da verujem šta vidim! Svinjski narezak muslimanima. Još jedna mala ujdurma naših ljudi koji su se spremali s kamionom za razmenu. Primetio je to i Durmo, ali samo se nasmejao i mahnuo rukom da i to ide – seća se Bogojević, koji je četvrtu i poslednju razmenu izveo 2. decembra 1992.

I tu je bio kraj sporazumevanju neprijatelja. On će već 21. januara biti izranjavan i zarobljen, te odveden u Goražde, gde će u zarobljeništvu provesti 624 dana. Njegova supruga Anica, kako suprugu od milošte zove, obijaće pragove, moliti, slati pakete i čekati. I dočekati ga. Sada uživaju u mirnim penzionerskim danima.

Dnevnik iz logora u Goraždu 

Zarobljeničke „damije“

Jagode u šlagu, pečeni fazan, dimljena rebarca, baklave, rolovane šnicle, palačinke… Ne, ovo nije meni nekog dobrog restorana. Ovo je neverovatna priča o tamničkim danima ratnih zarobljenika u Goraždu. Osmišljavajući najbolje obroke, a deleći parče hleba i jedući čorbu koja je bila ko zamućena voda, sećali su se srpski vojnici šta su sve nekada jeli, misleći da će uskoro na slobodu, koju će dočekati tek u jesen ’94. godine, 7. oktobra.

A počelo je sve na Jovanjdan ’93. Tog dana i narednog, kako Radovan Bogojević svedoči i u svojoj knjizi, položaji srpske vojske na ratištu u istočnoj Bosni, između Višegrada i Rudog, poluprazni su jer je dosta boraca pobeglo na slavu. Sutradan će i on, sa još 20 njih, biti ranjen i zarobljen, te prebačen u bolnicu u Goraždu.

Leva šaka, seća se, liči mu na pocepanu rukometnu loptu, bol u predelu grudi, stomaka, nogu, glave, nosa… Ruku mu od amputacije spasava dr Safet Ćibo, kome je neizmerno zahvalan. Minus 20 je napolju, 23. januar je, kako kaže, go je i jedva nečim pokriven.

Prebacuju ga u logor. Do rata je to