„ONOG MOMENTA KAD IZAĐEŠ NA SCENU I VIDIŠ SVE TE LJUDE…“ Životna priča Bube Miranović: Sve o početku karijere i napuštanje estrade

Bila je popularna folkerka devedesetih, bila je mis Jugoslavije, a onda se iznenada povukla i njene ljubičaste kose više jednostavno nije bilo u javnosti. Kaže, ona je tako želela. Neki bi rekli – atipična pevačica, nisu je pratili skandali i tračevi. Kaže i da njena životna priča nikoga ne bi mogla da šokira, jer je živela jedan normalan život. Taj normalni život doneo joj je mnogo radosti.

Te moje duge šetnje s pokojnim ocem… To je ostavilo jak trag u meni… Bio je vojni muzičar. Čak se i ne presvuče, nego, onako u uniformi, pokupi mene i decu oko zgrade kada bi dolazio s posla, oko tri, pola četiri, kada se dolazilo u to vreme, i sve nas tako pokupi i vozi u Zoološki vrt. To je često radio. Ta slika mi je ostala urezana. Ta druženja i ta posvećenost. Fantastično detinjstvo. To je ono zbog čega mislim da vama novinarima nikako nisam zanimljiva jer nemam tužno detinjstvo, meni je bilo divno…

Sa nama je živela i baka, mamina mama, koja je pravila divne pite, slavila se slava, Božić, jedna prava domaćinska, dobra atmosfera. Ja kao jedinica u porodici baš sam bila dobro razmažena. To znači da neke limite nisam smela da pređem, a sve ostalo bilo je dozvoljeno. Ovako se živelo: dnevni izlazak iz kuće, ispred zgrade, a posle toga se išlo na spavanje, posle crtanog filma, koji je bio u 7.15 uveče. Generalno, nisam dobijala grdnje, nikada nisam dobila batine po zadnjici ili tako nešto.

Jedinica

S mamom sam, sećam se, bila na dugim godišnjim odmorima, gde smo bili na moru i po mesec i po, dva, jer je ona kao zdravstveni radnik uvek išla na more sa školom i onda sam bila s njom sve to vreme. Sve ostalo bila je rutina: kuća, posao, mislim, taj njen život. Imali smo vikendicu u Lipovačkoj šumi, pa sam tamo ostajala po mesec dana. To mi je prelepo bilo.

Nikada od roditelja nisam tražila da imam brata li sestru, vrlo mi se dopadala ta njihova posvećenost meni. Možda sam malo sebična. Možda sam tatina mezimica bila… On je ujutru znao da me češlja za školu, ali opet, mama je ta koja ljušti jabuku i donosi mi da jedem. Ne mogu nijedno od njih da izdvojim. Onda, recimo, padne kiša. Meni je škola bila kod hotela „Jugoslavija“, „Žarko Zrenjanin“, a moja zgrada je odatle bila bukvalno petsto metara i tata me vozio u školu, da njegova ljubimica ne pokisne.

Pročitaj i ovo:
Nobelov institut otkazao konferenciju za novinare dobitnice Nobelove nagrade za mir

1/7

Vidi galeriju

Buba Miranović detinjstvo Foto: Privatna Arhiva

Prve batine, zamalo

Ja sam odrasla na Novom Beogradu, gde je sada „Energoprojekt“, a tada je bila peščara, tu smo se najviše igrali, u tom pesku, uvek sam bila nekako musava, bože me sačuvaj!

E, ovo je zanimljiva epizoda, dođosmo skoro i do prvih batina! I jedinih. S bakom sam bila na placu i padala je kiša; komšija, koji je kapija do nas, oni su imali petnaest ari placa, mi 36… Ali oni su imali jagode koje su bile ogromne! Ja sam uzela tatine čizme iz podruma i preskočila tu ogradu i – uzmem, ženo, i sve jagode poberem! Sve! Pola stavim u džemper koji sam imala na sebi, napunim se i sve to sakrijem u neki bunar koji je tek trebalo da se puni.

Sutradan dolazi komšinica i žali se baki da je neko otkopao jagode, pita da nije ona možda videla nekoga, velike su čizme u pitanju… Ja u tom trenutku odem do tog bunara, pobegnem u to moje skrovište i oni me nađu tu. Ali me nađu s hrpom jagoda. Tada je baka prvi put ubrala prut, ali nije se desilo ništa, srećom. Ali je postojala mogućnost. Eto, to ti je bio jedan od mojih nestašluka koji pamtim i dan-danas.

Srednju medicinsku sam završila i Pravni fakultet. Nešto sam morala, a bežala sam od matematike. Niko me nije naterao. Znaš, tata je rano umro, ostala sam s mamom, posle je i baka umrla… Mama je bila protivnik da upišem muzičku, pa sam znala da nešto moram, ali nisam bila terana, to se podrazumevalo. Ja sam u neko vreme prekinula, posle druge godine, pa sam opet nastavila. Malo je potrajalo duže, ali sam završila.

Foto: Privatna Arhiva

Kanada

Otišla sam za Kanadu. E, to je duga priča. Kada sam postala mis Jugoslavije, pojavio se Dragan Aleksandrić, koji je bio učenik mom ocu na vojnoj muzičkoj akademiji. Pošto su bili kućni prijatelji, čuo me je kako pevam i predložio mi da snimam pesme. Tada sam imala 20 godina. Posle te ploče odlazim za Kanadu i tada sam upoznala oca moje dece. Onda sam se vratila, on je došao ovde, bio nekoliko meseci, venčali smo se ovde, čekala sam papire i vratila se za Kanadu.

Iz ove perspektive, meni je detinjstvo bilo savršeno i verovatno to oslikava i mene kao majku kakva sam bila. Moja deca su sada velika, i sve mislim da je to išlo po tom šablonu: kakvi su moji roditelji bili prema meni, ja sam bila prema svojoj deci. I izgurala sam, kako se to kaže, celu priču – oni su danas svoji ljudi i svako od njih je uspešan u svom poslu.

Prva ozbiljna ljubav

Svaka mi je ljubav bila ozbiljna. Kada mi se sviđao tamo neki Džaga, to je bilo u sedmom osnovne, meni je to tada bilo ozbiljno. Svaka ljubav u tom momentu je bila za mene ozbiljna. Tada su se desili i prvi poljubac i prva simpatija. Izgledalo je tako što smo se dopisivali u školi papirićima. Pravili smo puškice i onda se to slalo preko drugarice, pa onda na odmorima padne gledanje, gurkanje… Lepo je bilo. Sada mi je presmešno, ne mogu ni da se setim, kao da je bilo pre sto godina.

U tom sedmom razredu imala sam izlaz možda do pola devet uveče, nisam mogla da ostanem duže ispred škole, gde smo se obično skupljali. Kažem ti, sve se dešavalo na nivou gledanja, takve neke neke pričice; isprati me do kuće, otprati me