Život daleko od mesta gde si odrastao često se zamišlja kao novi početak možda lakši, jasniji i uređeniji. Priče o većim mogućnostima i stabilnosti umeju da zamagle drugu stranu te slike, onu gde se čovek suočava sa čežnjom, da je sve oko njega tuđe.
Melinda Fehervari je 2014. godine otišla iz rodne Subotice u Veliku Britaniju, tražeći novi početak. U toj potrazi za boljim životom, verovala je da će daljina od rodnog mesta doneti perspektivu, ali je sa vremenom shvatila da ni najuređeniji svet ne može nadomestiti taj osećaj koji imaš kad si kod kuće.
U Engleskoj je sve delovalo pravilno postavljeno – organizacija, uslovi, mogućnosti za rad. Ipak, iza spoljašnje urednosti, postojala je rupa u duši koju ništa nije moglo ispuniti.
Dani su bili dugi i isplanirani, a noći su nosile misli rodnog grada i na ono što nedostaje: poznat glas, osmeh komšinice, osećaj da negde istinski pripadaš.
U Engleskoj sistem dobro funkcioniše, ali među ljudima nema te bliskosti. Foto: Remi Salva / Alamy / Profimedia
Melinda je u Engleskoj počela od početka, kao mnogi koji dođu sa snovima, ali bez poznanstava. Prvi posao bio je u restoranu, obična pozicija, skromna, ali ispunjena odlučnošću da nauči svaki detalj, svaku sitnicu.
Nije prošlo mnogo, a njena upornost i ozbiljnost doveli su je do mesta menadžera. Nije tražila priznanje, radila je sa verom da trud govori sam za sebe. Iako daleko od porodice, svakog dana je dokazivala da dostojanstvo ne zavisi od adrese, već od načina na koji se čovek nosi sa sobom i sa svetom oko sebe.
Godine su prolazile, a sa dolaskom porodice i svakodnevnih obaveza, sve je više osećala koliko joj nedostaje toplina koja se ne nalazi u pravilima i zakonima, već u ljudima. Melinda nam ovde otvara dušu i deli najteže iskustvo:
Melinda je tokom trudnoće shvatila kako u Engleskoj gledaju na strance. Foto: Srpski ugao Printscreen
– Tokom trudnoće sam najviše shvatila kako gledaju na nas strance, reči „građanin drugog reda“ su jako blage naspram onog što sam doživela. Nijedan lekar nije hteo da me pogleda kako treba, samo su me prebacivali iz sobe u sobu, uvek sam bila poslednja na listi. Kasnije su pogrešno procenili zapaljenjski proces u mom organizmu i danima nisam znala šta mi je, a toksini su mi se vraćali u krv, i trudnoća je postala rizična. To sam preživela, ali posle toga više ništa nije bilo isto.
Tada je shvatila da ni savršen sistem ne može zameniti ljudsku brigu. Sve više je osećala potrebu da deca rastu među poznatim glasovima, među svojim narodom, tamo gde svaki pogled ima smisao i bliskost, a ne hladnoću kišnih engleskih dana.
Melinda je 2020. donela odluku da se iz Engleske vrati u Srbiju. Foto: Profimedia
Tada je počela da shvata da posao i karijera nije sve u životu, već da je suština u bliskosti, u korenima koji ti daju snagu. I zato je 2020. godine donela odluku da se vrati u Srbiju. Nije to bio lak korak – trebalo je priznati sebi da ono što tražimo po svetu, često nas čeka baš tamo odakle smo pošli. Povratak nije bio poraz, već potvrda – da je prava vrednost života i uspeh tamo odakle potičeš.
Danas, dok svakodnevica protiče u jednostavnijem ritmu nego nekada, Melinda nosi sa sobom iskustvo dve zemlje i dve istine o svetu.
U Srbiji je ponovo pronašla ono što je u Engleskoj tražila – smisao, bliskost i snagu da raste.
Melinda je u Srbiji pronašla smisao. Foto: Fonet
U njenom povratku krije se tiha poruka – da putovanje ponekad ne vodi ka novom mestu, već nazad ka sebi. Jer povratak, kad dolazi iz srca, uvek znači novi početak. Melinda danas mladima poručuje: „Idite, vidite, naučite – ali nikada ne zaboravite gde pripadate. Ni jedno sunce ne greje kao ono pod kojim si odrastao„.
(Kurir.rs/Srpski ugao)
