SAOPŠTENO JE: Otpor tek počinje: Dnevnik studentkinje Milice tokom napada na Filozofski fakultet u Novom Sadu

Brukanje dekana Alanovića // odbijam da ćutim pred nepravdom // opšta rasprava u holu fakulteta // želim da odem // odrastamo u ljude koji su borci i borkinje za pravdu // odlazak na selo // Car, Nea, Lena i Tito // razgovor s Davidovom majkom // protest „U znanju je moć“ // pokušaj cepanja drva // dani učenja i pisanja // povratak // ne smemo da odustanemo

PETAK, 23. 1.

Budim se u zadimljenoj sobi. Alarm me budi agresivno, gotovo zlobno. Premalo sna. Kafa mi je potrebna hitno. Gledam Lazara koji još spava dok mu kuče skače po glavi, uporno pokušavajući da ga probudi. U tom trenutku shvatam: sednica Nastavno-naučnog veća Filozofskog fakulteta počinje za sat vremena.

Po svemu sudeći, prethodne večeri smo ostali budni do svitanja. Rekla bih iz očaja. Očaja u kom se mi, studenti i studentkinje Filozofskog fakulteta, trenutno nalazimo. Ponor. Očaj. Bes. Pogled na sat – 10.20.

Ulazimo u kafić na Filozofskom fakultetu, koji se zove, pogodite kako…Filozof. Uzimamo još jednu kafu i čekamo da spektakl počne. Studenti se polako okupljaju, iščekujemo trenutak ulaska na sednicu. Kada je konačno došlo do tog trenutka, u salu nije moglo da se uđe jer je bilo previše ljudi koji su želeli da čuju, pa sad već mogu slobodno da kažem, brukanje dekana Alanovića.

Za to vreme odlučujem da sednem u Filozof i napišem reportažu o danu kada je na naš fakultet ušla policija i iz njega izbacila decu i profesore. Slova i reči mi se sudaraju, prepliću. Sedim i prisećam se dana kada je, po drugi put u svega nekoliko meseci, institucija u kojoj studiram izgubila svaki legitimitet. Osećam gorčinu, gađenje, besmisao. Retraumatizaciju. Jednom rečju, traumu.

Naviru egzistencijalna pitanja. Zašto moj život izgleda ovako? Koji je smisao, koji je cilj? Šta sada da radim? Izgubljena sam. Uplašena. Ljuta. A najglasnija misao od svih je da slobodu moram da odbranim. Moram. Ne smem da je pustim. Jer ako mi i to oduzmu, ako ostanem bez toga, ko sam onda ja? Odbijam da ćutim pred nepravdom. Slobodu ću braniti do sudnjega dana.

Po završetku sednice, u holu fakulteta odvija se opšta rasprava. Profesori-mediokriteti pokazuju svoja prava lica. Lica beskičmenjaka.

Odlazim kući, ležim u krevetu i misli mi same naviru. Pokušavam da zaspim ali ne mogu. Šta će biti sa svima nama? Poslednje pitanje koje sam sama sebi postavila i sa kojim u neko gluvo doba noći tonem u san.

SUBOTA 24. 1.

Ustajem sa značajno manjom glavoboljom nego prethodnog jutra. Prisećam se stvari koje su se dogodile u prethodnim danima. Pogodite šta? Glavobolja se vratila.

Razmišljam o mojim željama za sebe i svoju generaciju. Razmišljam o onome šta smo uspeli, ali toga još uvek nismo svesni. Želim da živim u pravednom društvu. Razmišljam o svom prvom samostalnom putovanju koje mi je pružilo osećaj slobode. O putovanju koje se desilo samo par dana pre pakla u koji sam se vratila. Pre pakla u koji se ponovo pretvorio Filozofski fakultet u Novom Sadu.

Šta je to sloboda? Da li sloboda uopšte postoji? Da li je sloboda zapravo samo privid koji konstantno pokušavamo da doživimo? Moguće. Sve je relativno u ovom svetu. U ovoj državi pogotovo. Želim da odem. Da pobegnem. Ne mogu više nepravdu da podnesem. Možda je odlazak jedino rešenje da se sačuvam. Da sačuvam sopstveni privid slobode. Osećam da se sama u sopstvenim mislima davim, moram da odem. Naterana sam da odem iz sopstvenog ognjišta. Razmišljam. Ja zapravo ne želim da odem. Da li će moja generacija biti prinuđena na to? Ne znam, nemam odgovore. Gušim se u sopstvenim mislima. Nemoćna sam.

Veče. Ponovo utapanje sopstvene psihe u različitom piću. Bespomoćnost. Moram da nastavim da se borim, ali ne znam kako.

NEDELJA 25. 1.

Čitav dan provodim okružena mojim saborcima. Lazar mnogo iritantno svira gitaru čitavog dana, koja naravno nije naštimovana. Uglješa peva, čak bih rekla viče. Iznenađujuće mi ne smeta, jer osećam zajedništvo, zajedno smo u ovome i to je najvažnije. Tu smo jedni za druge, držimo se. Ili makar pokušavamo.

Mnogo ljudi sam zavolela u ovih godinu dana naše borbe. Baš mnogo. Svesna sam u kakve ljude odrastamo. Odrastamo u ljude koji nikada neće ćutati, odrastamo u ljude koji su borci i borkinje za pravdu, koje nikada, ali nikada, koliko god budu pokušavali, neće ućutkati.

Te večeri odlazim da se vidim sa prijateljem Davidom. Već pri prvom pogledu vidi koliko je sve ovo uticalo na moje psihičko stanje. Sluša me. Čuje moje beznađe. Predlaže da se sklonim kod njega na selo, da se izdvojim. Znam da je to u ovom trenutku jedino ispravno rešenje. Prihvatam.

Sklapam oči i verujem da će već sutra biti bolje.

PONEDELJAK 26. 1.

Ustajem. Vidim propušteni poziv od Davida. Pakujem se i odlazimo na selo.

Ulazimo u dvorište, a prvi koji nas dočekuju i laju su Car, Nea, Lena i Tito, četiri čupave glave, radosne i potpuno svoje. Njihova prisutnost momentalno spušta tenziju koju nosim u telu danima. Momenta kada sam kročila u kuću, zaljubljujem se u enterijer. Slike, aktovi, skulpture i različiti predmeti koji daju celinu i dušu prostoru. Oko kamina spavaju mačke, jedna do druge. Tišina. Posle dugo vremena, istinski osećam mir.

Dug razgovor sa njegovom majkom, uz cigaretu, mi je bio potreban više nego što sam toga bila svesna. Iako su mi egzistencijalna pitanja i dalje navirala, dobila sam savete koji su mi mnogo značili. Osećala sam da me potpuno razume. Misli o napuštanju fakulteta, o smislu, o odustajanju, lebdele su u prostoru između nas.

Pričala mi je o devedesetima, o studiranju u ratu, o učenju istorije umetnosti uz svetlost sveća, jer struje nije bilo i o njenoj borbi. Rekla mi je ono što je najvažnije: da znanje, jednom stečeno, niko nikada ne može da mi oduzme.

UTORAK 27. 1.

Danas se u Beogradu održava protest pod nazivom „U znanju je moć“. Gledam fotografije i video-snimke ljudi i osećam neku čudnu, ogromnu sreću. Toliko lica, toliko