MEDIJI NAVODE: Pati Smit: Ljubavno pismo kume panka ljudima koji su uticali na nju

Dua Lipa se divi njenim knjigama. Tejlor Svift je spominje u pesmi The Tortured Poets Department u stihu: „Ti nisi Dilan Tomas, ja nisam Peti Smit“.

Pedeset godina posle objavljivanja njenog drskog debija Horses, koji je definisao jednu eru, ponovo je na turneji i upravo je objavila nove memoare, pod nazivom Bread of Angels (Hleb anđeoski).

„Ideja da napišem ovu knjigu mi je javila u snu,“ kaže mi Smit.

U pitanju je fantastično čitalačko iskustvo – portret umetnice u srcu njujorške kontrakulturne scene sedamdesetih godina 20. veka.

Smit je tada drugovala sa Bobom Dilanom, Brusom Springstinom i pesnikom Vlijamom Berouzom.

Chuck Pulin/Cache AgencyPeti i Bobi Dilan u noćnom klubu Bitter End u Njujorku 1975.

Tokom tog uzbudljivog perioda, nastupala je u legendarnom klubu CBGS (iako klub „još uvek nije bio legendaran … bio je potpuno nepoznat,“ kaže mi).

Kako je sama pisala pesme, odbijala je da se povinuje mušicama muških producenata. „Nosila sam težak oklop, koji nije bilo lako probiti,“ kaže ona.

1977, Lynn Goldsmith/Arista RecordsOmot albuma Easter iz 1977.

Njen prvi album Horses je bio upućen obespravljenima i odbačenima.

„To je i dalje bilo vreme kada ako bi klinac sa Srednjeg Zapada rekao roditeljima da je gej, oni bi ga se odrekli. Njujork je bio pun ljudi, kojih su se roditelji odrekli.“

Kada smo se srele, Smit je nastupala u londonskom Paladijumu u sklopu evropske turneje.

Izvođenje numera, koje su barem pola vek stare, pred publikom raznih uzrasta, među kojima su i mladi ljudi koji znaju sve stihove njenih pesama „izaziva suze, učini vas skromnijim“, kaže mi ona.

„Osetila sam kao da radim nešto korisno, a to je sjajno.“

Patti Smith/Robert Mapplethorpe FoundationFotografiju za omot albuma Horses, snimio je blizak prijatelj Peti Smit, fotograf Robert Mejlptorp, koga je ona nazvala „umetnikom mog života“

Biti koristan je očigledno pokretačka snaga za Smitovu – pesnikinju, spisateljicu, aktivistkinju, ženu koja probija granica, čija himnična pesma People Have the Power je poziv svima da se pokrenu zbog ideja u koje veruju.

Napisala je pesmu sa suprugom, muzičarem Fredom Sonikom Smitom, koji je preminuo pre više od 30 godina u 44. godini.

Ta pesma je „njegov koncept“, rekla mi je, „i posvećena je ljudima budućnosti, za marševe, proteste i buđenje osećaja snage“.

Ona je od tada „bila na marševima, gde ljudi nisu znali da sam tu sa njima, pa su pevali ovu pesmu spontano“.

Srce joj se cepa, što Fred to nije doživeo. Ali takođe je to čini „ponosnom na njega i srećnom“.

Seiji MatsumotoPeti Smit kaže da kada je videla budućeg supruga Freda prvi put da je to bila „ljubav na prvi pogled“

Kada sam je pitala da li je knjiga ljubavno pismo posvećeno njemu, vidi se da je dirnuta.

Trideset godina posle njegove smrti, deluje kao da na spomen njegovog imena Peti može da zaplače.

Treba joj trenutak da sabere misli, a zatim kaže da „to nije osećanje tuge“.

Njen najveći hit takođe ima veze s Fredom.

Studijski snimatelj, koji je radio za Brusa Springstina, ponudio joj je pesmu koju je ovaj muzičar odbacio da vidi da li bi ona mogla da osmisli tekst za nju.

Izbegavala je da presluša pesmu do jedne večeri, dok je čekala na nedeljni poziv od Freda, koji je živeo u Detroitu.

Pustila je traku i tad joj je sinulo: „Ovo je pravi hit“.

„Znala sam to, čim sam čula pesmu. Bila je u mom registru, savršena, senzualna, himnična.“

Napisala je stihove za Because the Night dok je čekala Fredov poziv, među kojima je „Da li sumnjam dok sam sama? Ljubav je zvono, telefon“ (Have I doubt when I’m alone? Love is a ring, the telephone). Njih dvoje su se kasnije čuli.

Jody CaravaglioPeti i njen suprug Fred na bini 1979

Smit je ostavila muzičku karijeru po strani kada je bila na vrhuncu, na evropskoj turneji gde su je obožavatelji jurili ulicama, jer se zaljubila u Freda. Odustala je od benda i vratila se prvoj ljubav – poeziji i blaženstvu bračnog života (par ima dvoje dece).

Knjiga je „ljubavno pismo mojim roditeljima, braći i sestrama, mom suprugu, bratu, svim ljudima poznatim i nepoznatim koji su me oblikovali“.

Sigurno je da je prerano izgubila puno ljudi koje je volela.

Ne samo Freda, već i njenog najboljeg prijatelja, fotografa Roberta Mejpltorpa, koji je preminuo od AIDS-a 1989. u 42. godini.

Njena knjiga Samo deca (Just Kids) prati njihov odnos, a pevačica Dua Lipa ju je opisala kao „neverovatnu priču i vremensku kapsulu kreativnosti u povoju, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka“.

Brat Tod, koga je obožavala, takođe je preminuo u 45. godini.

Kate Simon PhotographySmit opisuje Roberta Mejpltorpa, čijoj uspomeni je posvetila Just Kids, „umetnikom njenog života“.

U knjizi Hleb anđeoski (Bread of Angels), Smit opisuje odrastanje sa svojstvenom živošću.

Njena porodica se selila 11 puta pre nego što je napunila četiri godine.

Bili su izbačeni iz kuće u kojoj su živeli i prinuđeni su bili da smeštaj traže kod rođaka, jedno vreme su boravili u stambenom bloku prepunom pacova u Filadelfiji.

Ali iz knjige najviše izbija kako je