Pisac Dejtonskog sporazuma za BBC: ‘Sada sam i ponosan i tužan’

BBCDžejms O’Brajen bio je jedan od ključnih diplomata Sjedinjenih Država koji je 1990-ih krstario Balkanom u pokušajima da okonča sukobe

Mastilo njegovog penkala crtalo je skicu kraja krvavih ratova u kojima se raspadala Jugoslavija u poslednjoj deceniji 20. veka.

Džejms O’Brajen bio je jedan od ključnih diplomata Sjedinjenih Država koji je krstario Balkanom u pokušajima da okonča sukobe dve, pa tri strane u Bosni i Hercegovini, potom i rat na Kosovu.

Kao deo tima Ričarda Holbruka, američkog izaslanika ključnog za potpisivanje Dejtonskog sporazuma kojim je zaustavljen rat u BiH, bio je jedan od pisaca teksta zbog koga ga mediji u regionu i tri decenije kasnije nazivaju „ocem Dejtona“.

„Ponosan sam na mir koji je potrajao, i to je rezultat rada mnogo ljudi, pre svega ljudi u Bosni.

„Tužan sam jer strane koje su postigle privremeno primirje koriste Dejton da ostanu na vlasti i trideset godina kasnije“, govori on za BBC na srpskom.

Ovaj pravnik po obrazovanju na diplomatsku veliku scenu zakoračio je kao deo tima nekadašnje američke državne sekretarke Madlen Olbrajt, koja je presudno oblikovala politiku SAD prema Balkanu.

Na početku karijere odigrao je jednu od ključnih uloga u obustavljanju neprijateljstava Bošnjaka i Hrvata u Hercegovini 1994, što je bila uvertira za Dejtonski sporazum godinu dana kasnije.

U sličnoj ulozi, ali daleko manje uspešan, bio je u Rambujeu, gde je međunarodna zajednica 1999. poslednji put pokušala da mirno zaustavi rat Srba i kosovskih Albanaca.

U region se često vraćao i u 21. veku: bio je među prvim stranim diplomatama u Beogradu posle demokratskih promena 5. oktobra 2000, da bi u administraciji doskorašnjeg američkog predsednika Džozefa Bajdena bio jedan od ključnih diplomata za Evropu, sa posebnim zadacima za nemirni Balkan.

BBC

‘Pravolinijski, pa i kroz minsko polje’

Kao diplomatski penzioner, O’Brajen će se rado prisetiti jeseni 1995, kada su se u vojnoj bazi u američkom gradu Dejtonu odvijali ključni razgovori o zaustavljanju rata u BiH.

Više od tri godine sukoba tri naroda, brojni zločini, krvava opsada Sarajeva, kulminirali su u leto 1995. genocidom u Srebrenici, kada su snage bosanskih Srba ubile više od osam hiljada Bošnjaka.

Ričard Holbruk, kao specijalni izaslanik tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona, obilazio je balkanske prestonice u pokušaju da sve strane privoli za isti sto.

U tome je uspeo 1. novembra, kada je u vojnu bazu u Ohaju na tri nedelje zaključao Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana i Aliju Izetbegovića, lidere Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, sve dok nisu izašli sa dogovorom o kraju rata.

„Za Dejton, odgovornost je bila ključna stvar: lideri bosanskih Srba se nisu nalazili za pregovaračkim stolom, već su potpisali dokument kojim su rekli da će odluke u njihovo ime donositi Milošević.

„Ljudi koji su činili zločine u ratu činiće sve da do mira ne dođe“, objašnjava O’Brajen, čiji je neposredni zadatak bio tekst sporazuma koji je i danas na snazi.

Bez kontakta sa spoljnim svetom i daleko od očiju javnosti, uz američko vođstvo, ali i prisustvo evropskih delegacija i ruskog tima, O’Brajen nema dilemu da je ključnu ulogu odigrao Ričard Holbruk.

„Često smo Holbruk i ja radili do kasno u sobi koja je služila kao američki štab, a on je u pauzama igrao neku običnu, starinsku kompjutersku igricu gde se krećete kroz nevidljivi lavirint koji je zapravo minsko polje.

„On bi svako jutro imao najbolji rezultat, da bih ga ja jednom video kako u svakom pokušaju ide samo pravolinijski napred, ka cilju – često je stradao, ali ponekad je i stizao do kraja“, ispričao je tokom debate Nemačkog saveta za međunarodne odnose (DGAP) o 30-godišnjici Dejtona.

Pogledajte video: Dejtonski sporazum 30 godina kasnije – ushićenje i izneverena očekivanja

Kao jedan od pisaca teksta koji je zaustavio rat, ali i dao ustav Bosni i Hercegovini, O’Brajen kaže da žali za samo jednom stvari: kompromisima u foto finišu pregovora.

„Dejton je bio mnogo jednostavniji do samog kraja, sa mnogo manje prava na veto i mnogo manje kolektivnih tela.

„Strane su insistirale na promenama u poslednjim danima i uvek sam se pitao da li je trebalo to da dozvolimo: svi su želeli uvođenje nekih novih funkcija i određivanje koja etnička grupa treba da ih dobija.“

Bez većih dilema, i danas će reći da je model dejtonskih pregovora bio dobar: izolacija pregovarača danas bi bila teža, ali bi je on preporučio u izvesnim slučajevima.

„Problem je što se, kad izolujete ljude od njihovih zajednica, praznina u informacijama često popunjava teorijama zavere i mitovima koji stoje na putu miru“, upozorava.

Ipak, uspešni model iz Dejtona nije dao rezultat samo četiri godine kasnije.

U sukobima Srba i kosovskih Albanaca, O’Brajen je pokušao da posreduje i kroz česte dolaske u Beograd tokom 1998, pa je na finalnim mirovnim pregovorima u Rambujeu u martu 1999. ponovo naoštrio penkalo.

Napisani sporazum zvanični Beograd je odbio, kosovski Albanci prihvatili, pa je sukob okončan NATO bombardovanjem Jugoslavije.

„U Bosni, Milošević je video Radovana Karadžića i ostale kao direktnu pretnju njemu, da ga njihovi nacionalistički zahtevi vuku suviše u desno, pa je bio spreman da pravi više kompromisa nego bosanski Srbi.

„Na Kosovu je bio potpuno nevoljan da pravi takve kompromise“, objašnjava O’Brajen.

Razočaranje i odgovornost

Gotovo tri decenije kasnije, O’Brajen se vratio u zemlju čiji je okvir stvarao: kao šef odseka za Evropu američkog Stejt departmenta 2023. i 2024. dospeo je pod svetlo balkanskih reflektora.

„Mislio sam da će promene i uvođenje evropskih zakona i standarda, kao i nestrpljenje i želja ljudi u Bosni, nacionalističke političare skloniti sa scene.

„U Bosni postoji neverovatna demokratija na lokalnom i kantonalnom nivou, ali na vrhu se ove nacionalističke grupe drže pozicija i to me razočarava, a osećam i sopstvenu odgovornost.“

U februaru 2024. u Sarajevu je održao govor koji će i danas, kada ga podsetim, sa osmehom opisati kao jednu od retkih