„PITAM IH ZA PASOŠ, A ONI ME GLEDAJU KAO NAJOBIČNIJEG SMRADA!“ Filmska priča legende Zvezde: Francuzi voleli sve sem Srba! Albance ljube, a nas…

Dušan Maravić, legenda FK Crvena zvezda i fudbalski radnik sa stažom od četiri decenije u UEFA i FIFA, preminuo je na Badnji dan 6. januara 2025. godine u svojoj 85. godini života.

Život Dušana Maravića mogao bi mnogim scenaristima da posluži za jedan dobar film. Ovaj Srbin, poreklom iz Like, rođen je u Francuskoj, u mestu Enžu Ženisja 7. marta 1939. godine, od oca Maneta i majke Danice. Imao je dvojicu braće Nikolu i Radeta, sestra Martu koja je stradala u Nemačkoj. Sa suprugom Jovankom bio je otac dvojice sinova Antonija i Alfreda. Krsna slava bila mu je Nikoljdan.

Foto: Nemanja Pancic

Novinar Jovica Krtinić, u rukopisu iz neobjavljene knjige “100 Ličana u Srbiji i svetu”, koji je objavljen na portalu Poreklo, o Dušanu Maraviću piše:

Dok čovek sluša Dušana, ne može da se otme utisku da se pred njim odvija pravi filmski scenario. Scene se smenjuju jedna za drugom – red siromaštva, red tuđine, red teškog rada, red strašnog rata, red nade, red fudbala, red slave, red onog nečeg običnog, ljudskog, što ne reći – baš ličkog! Sve to pomešano je u jednu fascinantnu priču, koju je, čini se, najbolje pročitati u cugu. Bez prekidanja. Evo te životne storije jedne istinske fudbalske legende, plemenitog čoveka iz roda Maravića.

„Deda mi se zvao Todor. On je iz Maravića Drage, kod Drežnice. Imao je 12 ili 13 dece. Bila je teška situacija, nisu imali šta da jedu. Nekad su, kako mi je kazivao otac Mane, znali da ručaju i lišće! Zbog toga su moj otac i njegova braća Đurađ i Dušan između dva svetska rata otišli na rad u Francusku. Ličani su tamo bili jako cenjeni. Otac je radio najteže fizičke poslove, na prugama, u rudnicima, šumama. Zamalo malariju nije dobio u Marseju. Bio je visok, koščat, jak, a i pokojni stric Đurađ je bio isti takav. Takva fajta, što bi rekli Ličani.

Otac je rođen 1896. i imao je već 43 godine kad sam ja došao na svet. Kasno se oženio. Pisao je u Drežnicu da mu pošalju devojku koja hoće da se uda za njega. U Škipini kod Drežnice su našli moju majku Danicu, koja je pristala da ode u Francusku. Bila je 14 godina mlađa od njega. Moj stariji brat Nikola je rođen u Marseju 1935, godinu dana posle atentata na kralja Aleksandra. Ja sam rođen u mestu Enžu Ženisja 7. marta 1939, a najmlađi brat Rade 1941. u Nemačkoj. Imali smo i sestru Martu, stradala je u Nemačkoj.

Mesto u kojem sam rođen nalazi se na 60 kilometara od Ženeve ka Lionu, ispod neke velike planine. Postoji tu i veliki vodopad. Tata je tamo radio na hidrocentrali. Pre nego što je Nemačka objavila rat Francuskoj 6. septembra 1939., Francuzi su zaključili da treba da proteraju strance sa svoje teritorije da oni ne bi postali kolaboracionisti. I mi tako napuštamo Francusku kad sam imao svega šest meseci. Odlazimo sasvim slučajno u Nemačku, drugog izbora izgleda nije bilo. Dolazimo najpre u Štutgart, a onda osamdeset kilometara na sever u Gepingen, i tu se smestimo. Otac je sa stricem Đurađem radio u rudniku. Njihov brat Dušan je otišao na drugi kraj Nemačke, u Sarbriken, i više ga nikad nisu videli.

U Nemačkoj sam bio do svoje šeste godine, dete potpuno van pameti. Gledam, bombe padaju, a ja se okolo muvam bos. Tata radi preko dana, a mama me šalje na kazan američke kuhinje. Davali su ručak u 12 sati, ja ponesem zdjelu i stojim tako u redu, a onaj mi samo istrese kašiku i ja trčim kući. To je bio moj zadatak. Stariji brat Nikola je bio prevodilac tati, ja nisam znao nemački. Kad je rat završio, Nemci su predložili mom ocu i stricu da ostanu. Rekli su im da će dobiti najblaže poslove, jer su bili zadovoljni kakvi su radnici. Ali, oni su to odbili i mi smo se decembra te 1945. vratili u Jugoslaviju. Pre toga smo čuli na radiju da maršal Tito poručuje da će svi oni koji se vrate dobiti kuću i zemlju u Bačkoj.

Tako smo se vratili u Liku, u Drežnicu i ostali tamo tri dana, u kući koju sam leta 2011. prvi put video posle 61 godine. Tamo nas je dočekala očeva sestra Jeka i ostala tatina i mamina rodbina. Tu smo, sećam se, spavali na slami, a onda su nas posle tri dana prebacili za Ogulin. Odatle smo preko Zagreba, Vinkovaca i Sombora stigli u Bajmok, gde smo dobili 7-8 jutara zemlje. Bio je to decembar 1945. Otac je počeo da se bavi poljoprivredom, što nije radio u životu, jer je u Drežnici uglavnom bila šuma. Uzeli smo konja, imali smo kravu, osnovne stvari koje su trebale za to zemlje što smo dobili. Počelo je bez turbulencija da se živi tamo. Mnogo je porodica došlo iz Drežnice, najviše baš u Bajmok.

Mali problem je nastao 1951. Bile su seljačke radne zadruge. Moj otac je radio u Francuskoj, gde je bila bila privatna svojina, i video je kako poljoprivrednici tamo rade i da je bolji rezultat kad se privatno radi, više se vodi računa nego u zadruzi. Jer, u zadruzi kad se dođe okopavati zemlja, jedan red se okopa, druga dva ne, pošto se radi za takozvane „trudodane“. Treba opravdati da si bio na poslu, a ustvari ne osećaš da je to tvoje, tako da je to bilo pravo brljanje. I, tata je to prokomentarisao sa ljudima okolo, da bi bolje bilo drugačije. I odmah je po njega došla policija, odveli ga, mesec dana se nije pojavio. Nije bio mučen. Posle se smirio i više nije davao takve komentare…

Inače, bio je zadovoljan sa situacijom kako se razvijala. Nije pogrešio što se vratio, pre svega zbog nas dece. Imali smo školu, imali smo zemlju. Govorio mi je: Ori, kradi, ako nećeš da učiš! To je bilo njegovo objašnjenje hoću li ja ili neću imati nešto sa školom. A na selu smo svega imali, i šta da jedemo, nismo oskudevali. Najveći problem je bio neki dinar. Trebalo je platiti porez za zemlju i to je bio glavni problem za sve seljake. I dan danas je tako. Jer, seljak sve ima, ali najmanje para. Mi deca smo počeli da se muvamo po tom guščjem polju, da idemo u školu. U Bajmoku sam završio osmogodišnju školu. I posle škole smo radili razne poslove koje smo mogli u tim godinama.

Foto: Starsport/Srđan Stevanović

Tata je u Francuskoj i Nemačkoj stekao radne navike, bio je disciplinovan. Znalo se kad je doručak, ručak u podne, večera u šest. Kao na kazanu u vojsci, takva disciplina. Dok kod drugih Ličana nikad se nije znalo ni kad se jede, ni kad se spava. E, to je bio haos, a tata nam je preneo disciplinu. Jedan dan je grah, drugi dan kupus. I tu se nije pitalo šta je, tako je to bilo posle rata. Tata je bio zadovoljan i on i mama. Ona je bila domaćica. Bila je jako srećna, dobre volje, uvek raspoložena, nikad namćor. Neke prilike u Bajmoku ona meni kaže: Ajoj, Duda, Bog ga poživio, Tita. Nema rata. A ja se pitam šta ona meni to priča. Znam da se jako loše sećala rata. I drugom prilikom neko je pita nešto, a ona kaže: Joj, Duda, svega ima, samo da je para da se kupi.

Kod kuće smo lički pričali, ijekavština. Ali ja sam se uklapao i sa drugom decom. Imali smo mi Drežničani tamo u Bajmoku lepo detinjstvo. Čim sam došli tamo počeli smo da igramo fudbal sa krpenjačom. Ili, kad je bio svinjokolj, uzimali bi onaj mehur i igrali sa tim. Ko je imao malu gumenu loptu, taj je bio kralj u selu. A ekipa na igralištu je bila sjajna – Mađari, Bunjevci, Crnogorci, Ličani, stotinu etnosa je tu bilo, strašna ekipa Radničkog, kluba osnovanog još 1905, koji je tad nastupao u vojvođanskoj ligi. Stalno sam bio na treninzima, hvatao lopte kad idu preko tarabe, vraćao iz jarka. A tu je bio i moj brat Nikola, koji je bio jedan od najtalentovanijih igrača, ali nije nastavio dalje. I danas ga svi pamte. Ja sam u ekipi pionira Radničkog bio najmlađi. Svi su me voleli, bio sam poslušan ko kuče, išao sam gde god kažu. Tad smo se šišali do glave, bilo je buva, vaški. Imam jednu sliku iz tog perioda.

I, tako, malo pomalo, sa 14 godina sam već igrao za omladince Radničkog. Igrali smo jednu utakmicu protiv subotičkog Spartaka i ostavio sam utisak da sam talentovan. A baš u to vreme je održavan logor (kamp, op. J. K.) sa 75 najtalentovanijih omladinaca Vojvodine i u Radnički stiže telegram da se i ja nađem tamo. Dve nedelje u tehničkoj školi, kreveti, hrana! Glavni organizator logora je bio čuveni Hugo Ruševljanin, koji je tad bio tehnički direktor beogradskog Partizana, čovek koji je formirao mnogo igrača u Jugoslaviji. Svetska klasa. A glavni trener u logoru je bio Branislav Bane Sekulić, koji je već 1930. igrao kao profesionalac u Monpelijeu, a državnom timu koji je igrao na Svetskom prvenstvu u Montevideu se pridružio iz Marseja. Igrao je levo krilo.

Bane Sekulić je bio prvi trener reprezentacije Jugoslavije posle 1945., a tada je trenirao i Crvenu zvezdu. Međutim, zbog neke svađe otišao je Novi Sad i tamo je napravio čuvenu generaciju Boškova, Rajkova, Veselinovića, Milovanova, Krstića 1, Krstića 2, Vasića. Najbolja generacija ‘Vojvodine’ za 100 godina! Odatle, Bane Sekulić dolazi za trenera subotičkog Spartaka, a 1953. se u Suboticu iz Beograda vraća Bata Ognjanov, čuveni igrač olimpijskog tima. Za to je dobio kuću u Subotici, što je tada bilo nečuveno, na nivou maršala! Bane Sekulić me je zapazio na tom kampu. Imao sam 15 godina, 150 cm visok, 50 kila. Gledao me je dok sam pimplao i rekao pokojnom Luki Ivkoviću, koji je kasnije bio dugogodišnji dopisnik Politike iz Subotice, da povede računa o meni, da se upišem u srednju školu u Subotici.

A mi smo bili seljaci. Posle osnovne škole nema tu gimnazije da se ide dalje, da se uči. Treba odmah gledati šta si spreman da radiš. Ali, ja ipak krenem u srednju ekonomsku sa generacijom iz sela. Imali smo voz ujutro u šest sati, trebalo je oko pola pet ustati svako jutro. Mama mi spremi dva jaja, slanine, doručkujem i na stanicu dva kilometra, bila kiša, bio sneg. Tako sam putovao godinu dana. Dva puta nedeljno sam posle škole išao na trening i vraćao se kući oko oko pola deset uveče. Sutra ujutro opet u školu. Mama mi je spremala hleb sa masti. Namaže preko toga aleve paprike, poklopi sa drugim parčetom i spakuje. To mi je bio ručak, a uveče dolazim na večeru. Posle godinu dana, kao omladinac se pokažem i Bane Sekulić kaže: Ovome treba da nađete sobu. I ja se prebacim u Suboticu. Ali, dolazio sam nedeljno jednom u Bajmok, bila je velika nostalgija. Morao sam samo da ih vidim.

Tata mi nije davao podršku, nije voleo što idem na fudbal, a mama me skrivala sa opremom. Jedva sam se provukao, dok to nije malo krenulo. Mesečna karta Bajmok – Subotica je bila 500 dinara, što mi je klub plaćao, a to je bila ogromna para. Tako da sam počeo već da privređujem, stanujem u Subotici, da se dokazujem kao omladinac. I, Bane Sekulić me sa 17 godina gurne da igram za prvi tim sa Batom Ognjanovim! Počeo sam tad da igram po celoj Jugoslaviji i da dovršavam svoju srednju ekonomsku. Tada, pred završetak škole, za mene se zainteresuje Crvena zvezda i pozovu me 1958. u Beograd. Tad je bila ona tragedija, srušio se avion sa fudbalerima Mančestera (6. februara 1958.), a ja sam tog jutra potpisao za Zvezdu u Kolarčevoj 3. Onda sam završio maturu i 1. jula se obreo u Beogradu.

Sećam se, imao sam neki žuti koferčić od skaja, unutra mi je stalo sve što sam imao od stvari. Kratke pantalone, bela majica, sandalice, bilo leto. Popeo sam se uz Balkansku ulicu i našao sam nekako Kolarčevu 3, kod Albanije. Tu je bio generalni sekretar Slobodan Ćosić, bila