POSLEDNJI TITOV VOJNIK, DIPLOMIRANI PEDAGOG I 1. SRPSKI MAFIJAŠKI BOS Saradnja SDB sa krimosima počela je od njega! Istraga njegovog ubistva nikada nije rađena

Beograđanin crnogorskog porekla, bokser i profesionalni kockar, kako je sebe Darko Ašanin voleo da zove, ubijen je pre 26 godina godine u svom kafiću „Legat“ („Koloseum“) na beogradskom Dedinju.

Slovio je za prvog pravog mafijaškog bosa u Srbiji. Za njega su mnogi govorili da je poslednji Titov vojnik, koji je ostao veran nekadašnjem komunističkom predsedniku. Ašanin to nije ni krio, imao je na zidu Titov portret i na to je bio ponosan. Nije krio ni da je radio za tadašnju tajnu službu na eliminaciji političkih protivnika režima. Do smrti se izjašnjavao kao Jugosloven.

Ubica i naručilac zločina nikad nisu nađeni, ali odmah je bilo jasno da je Ašanina ubio profesionalac. Istraga ove likvidacije, kako su mnogi tvrdili, nije ozbiljno ni vođena. Čovek koji je mnogo znao i radio za tadašnju SFRJ, očigledno je mnogima smetao i morao je da nestane i bude zaboravljen.

Darko Ašanin je često isticao kako neprijatelji Željka Ražnatovića Arkana mogu da krenu na njega zbog poznastva i prijateljstva sa Ražnatovićem, za koga je govorio da je gazda Beograda, ali i zbog kockarskih poslova.

Mada je bio svestan da predstavlja metu, nikada nije preterano vodio računa, nije se kretao sa obezbeđenjem, a nosio je jedino srebrni revolver.

Tog 30. juna 1998. godine Ašanin je gledao prenos fudbalske utakmice Holandija – Argentina. Ubica skriven u žbunju ispalio je iz snajpera nekoliko hitaca u Darkovu glavu. Pričalo se da je Ašanin usmrćen dok je, navodno, čekao da se susretne sa dvojicom visokih državnih funkcionera, a o čemu je trebalo da razgovaraju, ostalo je nepoznato do danas.

Foto: Kurir Televizija

Diplomirani pedagog

Darko je rođen je 1958. godine u Jajcu, a kao i mnogi od „žestokih momaka“ tog doba, bio je dete iz vojne porodice. Ašanin je bio bokser u beogradskom Novom kolektivu, a završio je čak i Pedagošku akademiju iako se nikada nije oprobao kao profesor.

Sreću je, poput mnogih, potražio u Nemačkoj u koju je otišao sedamdesetih godina, gde je postao šampion u velter kategoriji nemačke pokrajine Vestfalije. Ipak, kao jak momak, ubrzo se našao u ulozi izbacivača po klubovima i diskotekama u Nemačkoj.

Rad na obezbeđenju lokala omogućio mu je poznanstva sa viđenijim kriminalcima tog vremena, a zahvaljujući poznanstvima počeo je da organizuje ilegalne kockarnice. Upravo tako se, prema mnogim pričama, upoznao sa Arkanom, sa kojim se kasnije uortačio u mnogobrojnim poslovima.

Ime Darka Ašanina u srpskim medijima prvi put je pominjano posle pucnjave u kultnom klubu „Nana“ 24. marta 1990. godine. Tada je ubijen bokser Andrija Lakonić, koji je sa Ašaninom i Veselinom Veskom Vukotićem sedeo u separeu.

Posle verbalnog sukoba koji je nastao između Vukotića i Lakonića čuli su se pucnji, nakon kojih je Lakonić ostao mrtav. Za ovo ubistvo direktno je osuđen Ašanin, ali nedugo zatim je i oslobođen.

Ubistvo u Belgiji

Zbog Ašanina se iste godine velika prašina digla i posle sumnje da je u Belgiji navodno učestvovao u likvidaciji Envera Hadrijua, predsednika Pokreta za zaštitu ljudskih prava, organizacije koja je prikupljala podatke o navodnim zlostavljanjima Albanaca na Kosovu.

Ubistvo albanskog nacionaliste koje se odigralo u Belgiji, pratilo je Ašanina kroz život i često mu stvaralo probleme. Prema jednoj verziji, Ašanin je sa Arkanom učestvovao u likvidaciji Albanca dok su prema drugoj, pored Ašanina, akteri ovog događaja bili Vukotić i Lakonić. Belgija je više puta tražila izručenje Ašanina tim povodom, ali do njega nikad nije došlo.

Četiri godine kasnije, Darko Ašanin se našao u zatvoru u Grčkoj, u kome je mogao i da nastrada.

– Jedne noći u zatvoru je izbila pobuna. Da li je sve unapred bilo isplanirano ili ne, ne znam, tek u ćeliju u kojoj sam bio, upala su dva zatvorenika. Jedan od njih mi je prileteo i ubo me nekim kratkim, ali vrlo oštrim predmetom! Odmah su nasrnuli i počeli da me udaraju. Iako uboden, nekako sam uspeo da se priberem i da ostanem na nogama, pa i da uzvratim napad. Ali, u tom trenutku mi je priskočio u pomoć jedan zatvorenik, Rus. Kad su videli da ne mogu da me ubiju, uspeli su u tom metežu da pobegnu. Ne znam ko su, ali je vrlo moguće da su Albanci kojih je u tom zatvoru bilo dosta – ispričao je svojevremeno Ašanin u jednom intervjuu.

Rad za tajnu službu

Opšte je poznato da je devedesetih godina Državna bezbednost sarađivala sa kriminalcima, pružajući im zaštitu za njihove poslove, ali zauzvrat tražili su da završavaju „državne poslove“ u inostranstvu, koji su se najčešće svodili na likvidacije.

Saradnja DB sa kriminalcima počela je upravo od Ašanina koji je prvi nalazio kriminalce za „rad“ u inostranstvu. Ostali su, kako su svojevremeno govorili inspektori o Ašaninu, bili podizvođači.

Interesantno je da je Ašaninov blizak rođak, koji mu je diskretno čuvao leđa, bio ministar vojni Pavle Bulatović, koji je ubijen 7. februara 2000. godine. Pavla Bulatovića je izrešetao nepoznati napadač dok je sedeo u restoranu fudbalskog kluba Rad sa direktorom „YU garant banke“ penzionisanim general-majorom Vukom Obradovićem i vlasnikom restorana Markom Kneževićem.

Policijski inspektor iz tog perioda tvrdio je da istraga Ašaninovog ubistva uopšte nije ni vođena. Iz vrha policije nisu stizali zahtevi da se na slučaju intenzivno radi, tako da se sve što je učinjeno zapravo svelo na konstatovanje materijalnih činjenica pronađenih na mestu zločina.

Saradnja DB-a sa kriminalcima radi obavljanja akcija u inostranstvu je tema koja uvek privlači pažnju javnosti i o kojoj uvek ima nešto novo da se kaže. O sprezi kriminala sa državnom bezbednošću napisano je stotine članaka, a u mnogima od njih se pominje ime Darka Ašanina, koji je ubijen u talas u ubistava onih „žestokih momaka“ koji su nekada imali zaštitu tajne policije.

NJEGOV JEDINI INTERVJU PRIVUKAO VELIKU PAŽNJU

Ašanin je ubijen 30. juna 1998. hicima ispaljenim iz automatskog oružja, navodno iz snajpera, što nikad nije zvanično potvrđeno, u bašti svog restorana na beogradskom Dedinju. U jednom od opširnih članaka o Ašaninu novinar Njuzvika Vojislav Tufegdžić opisao je između ostalog i svoj neformalni razgovor sa ovim od možda prvim mafijaškim bosom u Srbiji.

– Kontakt sa Ašaninom ostvario sam slučajno – pisao je Tufegđžić, i nastavlja: „Ili je meni – ako uključim sopstvenu naivnost s jedne, promišljenost, iskustvo i sposobnost s druge strane – tako izgledalo. U prilog tome, ili u prilog prostoj ljubomori nekih kolega i brojnim teorijama zavere, moglo bi da poslužili i „saznanje“ jednog od beogradskih urednika, koje sam kasnije čuo sa više strana, da sam se sa Ašaninom zapravo upoznao još u „vojnom helikopteru koji je sa aerodroma u Batajnici odleteo po njega u Grčku“!

Jedini razgovor, u obimu i na teme na koje je Ašanin pristao, vodili smo po njegovom povratku iz grčkog zatvora za tadašnji dvonedeljnik Intervju, u kojem sam radio. Prvi put me je pozvao nekoliko meseci ranije iz zatvora Koridalos na kućni broj telefona. Mobilni telefoni su tada još predstavljali budućnost. Kako je uspeo da sazna moj kućni broj, nije rekao, niti sam ga za to pitao. Od prvog desetominutnog razgovora – u kojem se kratko predstavio, rekao da je svestan da je rano jutro ali da njemu tako odgovara – svakog narednog dana između šest i sedam ujutru bio sam pripravan na eventualni telefonski poziv. Bilo ih je nekoliko. Obično mi je govorio ono što mu je u tom trenutku bilo interesantno.

Raspitivao se o malo toga jer je bio dobro upućen u ovdašnja dešavanja, ponavljao da ćemo se videti čim se vrati, u šta je bio ubeđen, a potom svaki put, uz komentar koji bi otprilike glasio; „Novinar, postao si dosadan, čujemo se, evo ti ovi naši“, slušalicu davao nekom od zatvorenika iz Srbije ili Crne Gore. U vremenu koje im je preostalo za telefonski razgovor oni su me odreda uveravali u svoju nevinost, pričali o torturi grčkih stražara i lošim zatvorskim uslovima, tražili da pišem o nepravdi koju im je nanelo tamošnje pravosuđe…

Razgovor „uživo“ vodili smo sredinom 1995. u prostranom bolničkom apartmanu Kliničkog centra Srbije pred kojim su dežurali naoružani policajci. Ulaz je bio dozvoljen isključivo posetiocima s pismenim odobrenjem istražnog sudije, a ono se izdavalo uz Ašaninov zahtev i sudijino odobrenje. Uoči prvog susreta javio mi je telefonom da odem kod sudije i kažem mu da dozvolu za posetu potpiše „onom olovkom“. Očigledno je to bila njima znana šifra. Nisam uspeo da saznam čija je odluka o posetama od njih dvojice bila presudna.

Bio je zaštićen

„Mislim da je novinar došao da me likvidira, pretresite ga.“ Stražarima bolničkog apartmana u kojem su čuvali Darka Ašanina bilo je neprijatno i s kiselim osmehom su prihvatili šalu. Ašanin mi je potom rekao da podvučem ruku pod jastuče na dvosedu na koji sam seo. Ispod se nalazilo oružje. Nisam ga vadio, ali nije bio „samo“ pištolj.Iako se o njemu najmanje pisalo i govorilo, Darko Ašanin je jedan od najintrigantnijih začetnika ozbiljne mafije u Srbiji.

U neformalnom razgovoru vođenom pre više od 20 godina, na pitanje za koga bi se moglo reći da je prvi mafijaški bos u Srbiji, tadašnji načelnik