Potražio sam pomoć psihijatra: Kusturica o prvoj Zlatnoj palmi u Kani i tajnama sa seta filma „Otac na službenom putu“

Jedan od centralnih događaja Festivala autorskog filma bio je razgovor sa Emirom Kusturicom, povodom 40 godina od osvajanja Zlatne palme za film „Otac na službenom putu“ na Kanskom festivalu 1985. godine. Intervju je vodila ćerka slavnog reditelja Dunja Kusturica, dramaturškinja, selektorka Kustendorfa i programa u Kinoteci.

Kazao je da je za magiju filma bio zadužen i direktor fotografije Vilko Filač.

– Sve što vidi oko, može videti i kamera – kaže Kusturica i dodaje da prostor nije samo scenografija, već energetski sudar reditelja sa svetom. Govoreći o uvodu u film, priseća se kako je prvobitno želeo da sekvencu otvori meksičkom muzikom, ali je sve krenulo drugim putem: dva dečaka koja beru lipu pod drvetom postala su poetična ekspozicija čitavog univerzuma.

– Dugi objektivi, dubinska oštrina, igra svetla – sve je bilo deo vizuelne arhitekture koju je kasnije nosio Vilko Filač. Upravo je Filač, kaže Emir, umeo da najteže učini jednostavnim.

– Slika postaje deo filma tek kad je povežeš s podsvesti gledaoca.

Dunja ga podseća na sekvence mesečarenja, koje su kritičari povezivali sa Šagalom. Emir potvrđuje da je to bio njegov „autorski unos“ – trag lične uspomene, detinje priče da je i sam mesečario.

Jedan od najživopisnijih delova razgovora tiče se procesa snimanja. Kusturica priznaje da je svaki film snimao iznova, u napadu stvaralačke sumnje. Čak je i „Otac“ dva puta bio prekinut.

– Nisam mogao da spavam ako kadar ne valja – otkrio je reditelj.

Jednom se, potpuno iscrpljen, obreo u ordinaciji psihijatra koji je, kad je čuo da snima film o Informbirou, samo počeo da plače.

– U istoj bolnici radio je i Radovan Karadžić. Otišao sam kod nekog profesora Jovanovića i umesto da on mene leči, ja sam njega tešio. Kad je čuo o čemu radim film.

Radnja „Oca“, smeštena u vreme nakon Titovog raskola sa Staljinom 1948. godine, prati prosečnu jugoslovensku porodicu viđenu očima njenog najmlađeg člana i njihov život nakon što otac porodice biva poslat u zatvor zbog komentara koji se interpretira kao kritika vlasti. 

Kusturica se osvrnuo i na rad s glumcima i zašto trpe njegova duga snimanja koja umeju da traju i godinu dana.

– Kako ideš prema petom, šestom, sedmom mesecu snimanja, onda zapravo postaješ potpuno nejak. Ti u stvari iscrpljuješ sebe, pa nekako očekuješ da će i glumci iz nekakvog humanizma to isto da rade… Ne, glumci su tu za pare, a ovi drugi rade iz srca. Profesionalni glumci vrlo retko imaju sposobnost da žive u korelaciji, a korelacija je zapravo najznačajniji faktor. Ja sam s mnogima radio, uključujući i te velike svetske glumce. Korelacija ili saigra. To je suština i religije i života jer kad dvojica priznaju istu vrhovnu silu, oni se neće posvađati. Oni imaju jednoličan ton kad govore, to je najveći problem s njima. I narcisi su kad dišu i govore. I obično su jedni protiv drugih – priznao je reditelj.

Ćerka ga je upitala kako onda uspevaju da rade zajedno.

– Nasilno. Nasiljem u kući – zaključio je Kusturica uz opasku da je njegov najuspšeniji film „Crna mačka, beli mačor“.

Kako je Tirke pisao o pobedi u Kanu

Dunja Kusturica na kraju razgovora pročitala je tekst novinara Bogdana Tirnanića Tirketa nakon pobede Kusturice u Kanu. Nagrada je doživljena kao trijumf autsajdera, dokaz da film može promeniti osećanje čitave nacije. Kusta je tada imao samo 31 godinu.

– Tirke je voleo filmove Hajrudina Šibe Krvavca. Nas dvojica nikad nismo postali prijatelji, ali smo se cenili i poštovali – rekao je reditelj.

Kad je Tirnanić doneo vest o pobedi u Kanu, u jednoj kafani u Beogradu ljudi su skakali i grlili se kao da je u pitanju sportska pobeda.