„Prerađena hrana će nas za par godina ubiti!“ Bezbednost proizvoda veliki problem, stručnjaci upozoravaju: sela se prazne, strana roba preplavila Srbiju

Godinama slušamo da Srbija može da hrani pola Evrope. Ali, ako je to tačno, zašto uvozimo mleko, meso, pa čak i povrće? Zašto naši paori napuštaju zemlju, zašto su staje prazne, a njive neobrađene? 

Da li je mit o prehrambenoj sili samo politička floskula, ili smo negde pogrešno skrenuli između subvencija, korupcije i nebrige? Ako Srbija može da hrani Evropu, zašto ne može da nahrani samu sebe?

O ovoj temi govorili su gosti emisije „Puls Srbije“: Slaviša Dabižljević agronovinar, Ivan Smajlović, predsednik Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije i Dr Danijela Eger naturopatija

Slaviša Dabižljević Foto: Kurir Televizija

Srbija najviše uvozi sveže povrće, kao što su paradajz, krompir, pasulj, kupus i keleraba, iako je vrednost uvoza veća od izvoza u toj kategoriji. Pored svežeg povrća, uvoz hrane obuhvata i druge kategorije proizvoda, dok izvoz prednjače šargarepa, crni luk, paprika i krastavci.

– Za uvoz je najmerodavnija carina, sve što se sa carina uveze može da se prikaže. Međutim, u sektoru Vojvodine imamo šargarepu, u okolini Novog Sada se proizvodi luk. Problem je uvod, odnosno t asloboda tržišta. Mi ne možemo da izvezemo naš roizvod, ali možemo da uvezemo neki drugi. Uvek želimo da dobijamo više uvoznih dozvola, ali ubijaju nam domaću proizvodnju. Kako će naš krompir da bude konkuretan sa Holandskim, ako njega država finansira? Mi imamo vredne ljude, seljake koji znaju da rade – kaže Dabižljević i dodaje:

– U sistemu je sve. Mi moramo prvo da stvorimo sistem koji će nam dati jeftiniju hranu u Srbiji. Ja delim poljoprivredne proizvođače na uspešne i neuspešne, a ne na male i velike. Ali, gajenje kukuruza, pšenice i ostalog je za tržište isključivo. Moramo da naučimo poljoprivredne proizvođače. Ja sam za to da stvorimo mladima ambijent za normalan život, kako bi ih zadržali, pa tek onda dati kuće drugima. 

Ivan Smajlović Foto: Kurir Televizija

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

Pristupanju EU i potpisivanju SSPa Srbija je bila prinuđena da otvori svoje trziste, ali takodje i mogucnost da pristupu trzistima EU. Gde ipak za razliku od nas, zemlje EU imaju bolje mehanizme zastite svojih trzista, sto mi na zalost ne radimo dovoljnk dobro, pa se omda i te namirnice koje mi proizvodima, mogu ugroziti cenom iz uvoza.

– SSP je potpisan 2007. godine i on je potpisan sa članica Evropske unije. Ima 700 i nešto strana i detaljan je vrlo. Mi ne primenjujemo sve moguće opcije koje su date tim proizvodom. Mi smo sa tim SSP-om otvorili mnoga vrata, ali mi više nismo konkurentni jer se ne možemo porediti sa snagom EU. Taj SSP potpisuje bezcarinske mere, antidamping mere. Do 2012. broj kontrola na granici je bio 100.000, dok se svake godine posle toga rade kontrole i to oko 7000. Ne proveravamo hranu dovoljno – kaže Smajlović.

 Eger poredi život u Nemačkoj i Švajcarskoj sa životom i proizvodnjom u Srbiji:

– U Nemačkoj zadnjih godina ljudi imaju svoje male baštice. A u Švajcarskoj je hrana mnogo skupa. Tamo uglavnom cene poljoprivrendne proizvođače. Potpuno je drugi princip nego kod nas. Hrana je najbitniji resurs, mi treba da je posmatramo kao hranu za svaku ćeliju našeg organizma. Ljudi povedite računa o tome šta jedete

Danijela Eger Foto: Kurir Televizija

Opustošena sela

Takođe bezbednost hrane na nasem tržistu predstavlja veliki problem. Kontrola kvaliteta i ispravnosti je jako slaba. Ali i sa druge strane kontola upotreba pesticida u proizvodnji hrane ne postoji, što u praksi znači da neko moze sam da kupuje „otrove“ i da ih primenjuje u tretiranju plodova i biljaka, bez ikakve kontrole na krajnje potrošače.

– Hrana će nas ubiti za par godina. Hrana je nacionalna bezbednost. Vi ako nemate jaku poljoprivredu, vi onda nemate ni vojsku, šta će oni da jedu? Nama se prazne sela. Kad bi krenula neka vojska ka unutrašnjosti Srbije oni bi lagano došli i do Niša – kaže Smajlović i dodaje:

– Nismo dozvolili ljudima da se bave svojim poslom. Ljudi su ostavili svoju zemlju i došli u grad, e tada zemljište postaje gradsko, rudarsko zemljište. Tri interesa su protiv poljoprivrede trgovački, rudarski i građevinski interes. Sva tri interesa su strana interesa i oni su protiv našeg nacionalnog interesa.