U ŽIŽI JAVNOSTI: Profesor Timoti Šnajder analizira: Ratovi vođeni iz zabave ne mogu da se dobiju

Ako ostavimo po strani moralne, pravne i političke argumente protiv napada Sjedinjenih Država na Iran, najnoviji rat američkog predsednika Donalda Trampa ne može se dobiti iz jednog fundamentalnijeg razloga: on je zasnovan na hiru.

Planiranje rata prati određenu logiku. Vitalni interes, kao što je zaštita bezbednosti građana ili nacionalne bezbednosti, podstiče lidere da osmisle politiku za postizanje tog cilja u određenom delu sveta. Kao što je Karl fon Klauzevic čuveno rekao: „Rat nije ništa drugo do nastavak politike drugim sredstvima.“ Politika često vodi ka strategiji, sveobuhvatnom planu za pobedu koji objašnjava taktiku koja će se koristiti. Operacija je specifičan čin u određenom okruženju, čiji uspeh zavisi od posedovanja potrebnih kapaciteta, uključujući ljudske resurse i oružje.

Logika teče napred i nazad, kao dizajn i kao verifikacija.

U dizajnu, svaka stavka određuje sledeću: interes određuje politiku, politika određuje strategiju, strategija određuje taktiku, taktika određuje operacije, a operacije određuju mogućnosti. Verifikacija obrće tok: Da li imamo mogućnosti da izvršimo tu operaciju? Da li operacija služi taktici? Da li taktika odgovara strategiji? Da li strategija sprovodi politiku? Da li politika odgovara nacionalnom interesu?

Naravno, rat je krvava, nepredvidiva zbrka. Sukobi mogu da izmaknu kontroli, a neprijatelj često reaguje na načine koje je teško predvideti. Čak ni lideri ponekad ne uspevaju da shvate šta se dešava. Trampu, na primer, prikazuju se dvominutni snimci „stvari koje eksplodiraju“ u Iranu umesto da bude obavešten.

Iako vojno planiranje nije dovoljno za pobedu u ratu, svakako je neophodno. Ako lideri ne uspeju da identifikuju nacionalni interes, rat se ne može dobiti, jer pobeda zahteva cilj. U ratu sa Iranom, SAD ga nemaju. Umesto toga, kapaciteti su sve odredili. Bilo je moguće ubiti iranske lidere, pa je Trampova administracija upravo to i učinila.

Vojni analitičar B. A. Fridman tvrdi da su američki lideri obrnuli logički lanac kada su odlučivali da li da napadnu Iran, sa idejom da će kapaciteti stvoriti uspešne operacije, da će se dovoljan broj operacija spojiti u taktiku i tako dalje. Ali samo zato što američka vlada može da bombarduje šta god želi ne znači da je to u nacionalnom interesu.

Tramp još uvek nije pružio verodostojno objašnjenje za napad na Iran. Jedina dosledna poruka je poruka uživanja. Otmica venecuelanskog lidera Nikolasa Madura u Venecueli bila je uzbudljiva, a Tramp je pozvao u TV emisiju „Foks i prijatelji“ da priča o tome kako bi bilo lepo ponoviti to iskustvo. Sada kaže da je rat u Iranu „zabavan“. Američki ministar „rata“ (odbrane) Pit Hegset koristi slične izraze.

Nazovimo to principom zadovoljstva: Tramp i Hegset nalaze zadovoljstvo u ubijanju ili dominiranju nad drugim ljudima. Uprkos najboljim naporima komentatora da pronađu opravdanje politike, to je hirovito sve do kraja.

Počevši sa principom zadovoljstva, Tramp je zarobljen, poput amaterskog kockara, u ciklusu uspona i padova. Bilo je dobro obezglaviti Islamsku Republiku, ali onda je bilo loše kada je Iran, umesto da se preda, proširio rat i blokirao Ormuski moreuz. A sada, SAD moraju da „udvostruče“ (primetite kockarski žargon) kako bi Trampu pružile još jedan kratkoročni udarac zadovoljstva. Svaki vrhunac će biti nedostižniji od prethodnog.

Primena zakonskih ograničenja, etičkih standarda i demokratskih principa na nedostatak ratnog planiranja od strane Trampove administracije ističe kako je zadovoljstvo jednog čoveka nadmašilo sva druga razmatranja. Za početak, SAD očigledno vode ilegalni rat agresije. Štaviše, nije dat nikakav moralni razlog za potkopavanje međunarodnog poretka, a kamoli za ubijanje iranskih civila. A Tramp nije tražio ovlašćenje od Kongresa, koji predstavlja američki narod i ima jedino pravo da objavi rat prema Ustavu.

Iako SAD mogu da oslabe Islamsku Republiku, ne mogu da dobiju rat, jer se ne bore ni za šta. Njene sposobnosti su postale zamka. A drugi su počeli da imaju koristi od Trampovog principa zadovoljstva. Ljudi oko njega zarađuju novac, dok se njegovom pokrovitelju, ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, zaista veoma dobro snalazi. Tramp bi čak mogao da pokuša da iskoristi sukob sa Iranom kao izgovor za mešanje u „srednje izbore“.

Moralno, pravno i demokratsko razmišljanje moglo je da spreči ovaj tipičan oblik tiranije, u kojem lider koristi svoju neograničenu moć da napadne protivnika za svoje zadovoljstvo. Za Amerikance, jedina pobeda u ovom ratu bila bi odbrana principa i obnavljanje institucija koje bi ga sprečile.

Autor je prvi nosilac katedre za modernu evropsku istoriju na Mankovoj školi za globalna pitanja i javnu politiku Univerziteta u Torontu i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču, autor je ili urednik 20 knjiga.

Autorska prava: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.