AKTUELNO: Prva istina o trci za Oskare: Dopisnik Danasa analizira 83. dodelu Zlatnih globusa koji često najavljuju i laureate najpoznatijeg svetskog filmskog priznanja

Osamdeset treća po redu dodela Zlatnih globusa, kao i gotovo svake godine, još jednom je jasno odredila kurs ka Oskarima.

I dalje se radi o nagradi koja se u industriji smatra jednim od najpouzdanijih indikatora budućih pobednika, iako su u poslednjih nekoliko sezona udruženja filmskih kritičara pokazala iznenađujuće visok stepen poklapanja sa oskarovskim laureatima.

Ipak, Zlatni globusi ostaju prva velika raskrsnica sezone — mesto gde se ukrštaju kritički ukus, industrijska strategija i širi kulturni kontekst Holivuda.

Foto: Etienne LAURENT / AFP / Profimedia

Ovogodišnja ceremonija, koju je vodila Niki Glejzer, bila je primetno manje politizovana nego prethodnih godina, što se pokazalo kao osvežavajuća promena.

Fokus je, umesto na globalna politička previranja, vraćen na filmska i glumačka ostvarenja koja su obeležila prethodnu godinu, čime je ceremonija ponovo dobila karakter filmskog događaja, a ne produžetka ideološke tribine.

Taj pomak nije beznačajan — jer upravo u ravnoteži između umetnosti i društvenog konteksta leži dugoročna relevantnost ove nagrade.

Voditeljstvo Niki Glejzer bilo je jedan od najupečatljivijih segmenata večeri.

Njene šale bile su oštre, precizno tempirane i jasno usmerene ka samoj industriji.

Posebno su se izdvojile dosetke na račun Šon Pen i Leonardo Di Kaprio.

Govoreći o Penu, Glejzer je ironično aludirala na njegovu decenijama građenu poziciju holivudskog moralnog kompasa — glumca koji čak i u trenutku nagrađivanja deluje kao da je istovremeno ljut na svet, sistem i sopstveni uspeh.

U slučaju Dikaprija, šala o njegovim ekološkim uverenjima i privatnom životu, uz opasku da „niko u Holivudu ne stari elegantnije od Leonardovih filmova, dok on sam ostaje večito mlad u svakoj novoj vezi“, pogodila je samu srž industrijske hipokrizije.

Upravo u tome leži snaga njenog nastupa — humor kao precizna kulturna kritika, a ne puko zabavljanje publike.

Rekordan broj neengleskih filmova

Ovogodišnje nominacije ostaće upamćene i po rekordnom broju filmova van engleskog govornog područja, što je dodatno potvrdilo da ostvarenja svetske kinematografije sve sigurnije pronalaze put do američke publike i glasačkog tela.

Norveška „Sentimentalna vrednost“, brazilski „Tajni agent“, korejski „Bez drugog izbora“, španski „Sirat“ i „Jedan običan incident“ iranskog reditelja Panahija nisu bili tek simbolična prisutnost, već ravnopravni učesnici u ključnim kategorijama.

Apsolutni pobednik večeri bio je film „Jedna bitka za drugom“, sa ukupno devet nominacija i četiri osvojena Zlatna globusa.

Ipak, ova sezona nagrada donela je i nekoliko specifičnosti koje dugo nismo viđali.

Veče je započelo dodelom nagrade za epizodnu žensku ulogu, koju je osvojila Tejana Tejlor za „Jednu bitku za drugom“, iako je u toj kategoriji najviše priznanja pred Globuse osvojila Ejmi Medigen za horor film „Trenutak nestajanja“.

Holivud je očigledno bio spreman da oda priznanje veteranki, nominovanoj za Oskara još davne 1986. godine za film „Dva puta u životu“.

Ipak, kao što smo prošle godine videli u slučaju Demi Mur i „Supstance“, i ove sezone se pokazalo da su Zlatni globusi i udruženja kritičara otvoreniji prema žanrovskim filmovima poput horora nego što je to Akademija spremna da bude.

Kritičarska podrška Medigenovoj nije bila dovoljna za pobedu, što ponovo otvara pitanje odnosa između kritike i industrijskog glasanja.

Veliko iznenađenje cele sezone predstavlja i niz nominacija za manje poznatu, ali izuzetno upečatljivu glumicu Ingu Ibsdoter Lileas za „Sentimentalnu vrednost“.

Iako su nagrade Udruženja glumaca u potpunosti ignorisale ovaj film, istorija nas uči da to ne mora nužno značiti kraj oskarovske trke.

Slučaj Marše Gej Harden, koja je uspela da osvoji Oskara bez nominacija na Zlatnim globusima, BAFTI ili kod Udruženja glumaca, ostaje snažan podsetnik da Akademija povremeno bira sopstveni put.

Ukoliko se proceni da je nagrada za Tejanu Tejlor bila preuranjena, a da je podrška Medigenovoj više proizvod kritičarskog entuzijazma nego stvarnog industrijskog konsenzusa, Ingina pobeda i dalje ostaje realna mogućnost.

Vagner Moura protiv Timotija Šalamea

Foto: Kevin Sullivan / Zuma Press / Profimedia

Najpozitivnije iznenađenje večeri bila je pobeda Stelana Skarsgarda za „Sentimentalnu vrednost“.

Iako, poput ostatka ekipe, nije dobio nominaciju Udruženja glumaca, ovo priznanje mu je značajno povećalo šanse u oskarovskoj trci.

BAFTA bi, u tom smislu, mogla da predstavlja ključnu tačku potvrde njegove pozicije, naročito imajući u vidu da su do skoro favoriti bili Benisio Del Toro i Šon Pen za „Jednu bitku za drugom“.

Skarsgard uživa izuzetno poštovanje u Holivudu i nikada ranije nije bio nominovan za Oskara, dok su Del Toro i Pen ovu nagradu već osvajali.

U situacijama kada su dva glumca iz istog filma nominovana, glasovi se često dele, što Skarsgardovu pobedu čini još značajnijom za norveško ostvarenje.

U kategoriji najbolje muške uloge u komediji ili mjuziklu, sasvim zasluženo je pobedio Timoti Šalame za „Martija veličanstvenog“, gde mu je jedina ozbiljna konkurencija bio Leonardo Dikaprio za „Jednu bitku za drugom“.

U kategoriji drame, pobedu je odneo Vagner Moura za „Tajnog agenta“, publici poznatiji po seriji „Narkos“.

Ovim priznanjem postao je drugi glumac iz Brazila koji je osvojio Zlatni globus dve godine zaredom.

Prošle godine je to bila Fernanda Tores za „Još sam tu“, koja je kasnije postala tek druga glumica iz Brazila u istoriji nominovana za Oskara.

Ostaje otvoreno pitanje da li je Morina pobeda pre svega rezultat trenutne podrške filmu i povećanog broja glasača iz Brazila ili on zaista predstavlja ozbiljnu konkurenciju Šalameu — sudeći po onlajn kladionicama, Timoti je i dalje ubedljivi favorit.

Najzanimljivija kategorija večeri bila je ona za najbolju glumicu u komediji ili mjuziklu, sa čak šest kandidatkinja, među kojima nijedna nije bez realne šanse za oskarovsku nominaciju.

Pobedila je Rouz Birn za „Da imam noge, šutnula bih te“, film koji joj je doneo gotovo dvadeset nagrada udruženja kritičara, priznanje na Berlinskom festivalu i