„PRVO MI JE UMRO KUM, MOJ SINIŠA MIHAJLOVIĆ! POSLE NJEGA U 3 NEDELJE OTAC I MAJKA…“ Životna priča čuvenog Srbina koja slama srca: Rat, tragedije, tuga…

Fudbaleri Crvene zvezde i Vojvodine u nedelju od 17 časova na Marakani igraju derbi meč 18. kola Super lige Srbije.

Zvezda u ovaj duel ulazi kao prvoplasirana, sa 41 osvojenim bodom iz 17 utakmica, dok Vojvodina ima osam bodova manje i nada se da će iznenađenjem u Beogradu dodatno da se uključi u borbu za titulu.

Na klupi novosadskih crveno-belih sedi čuveni srpski trener, Miroslav Tanjga, koji iza sebe ima zaista filmsku životnu priču koju je jednom prilikom podelio za Kurir.

1/7

Pročitaj i ovo:
Otac nacista nije želeo ni da čuje za nju: Sahranila dete, muža i majku, a o njenom bogovskom glasu i dalje se priča

Vidi galeriju

Miroslav Tanjga Foto: FK Vojvodina, Starsport/Srđan Stevanović

Životnu priču Miroslava Tanjge možete pročitati u nastavku ovog teksta.

Miroslav Tanjga, životna pričaPOČETAK

Rođen sam 22. jula davne 1964. u Starim Jankovcima, pored Vinkovaca, u današnjoj Hrvatskoj! Rođen sam kod kuće, majka nije stigla do bolnice, ha-ha-ha! Iskreno, drago mi je zbog toga. Bio sam velika beba, težak pet kilograma i 250 grama, dug 62 centimetra… Krupna beba. Moja majka Zorka imala je i problema prilikom porođaja. Na svu sreću, sve se dobro završilo.

Foto: Privatna Arhiva

Moji roditelji su poreklom iz Knina, tačnije iz njegove okoline, majka iz sela Golubić, a otac iz Oćestova. Došli su 1947. u Slavoniju u okviru tadašnje kolonizacije. Imam stariju sestru Mirjanu, rođenu 1961, i drugo sam dete u porodici. Moj otac Tomo i majka Zorka imali su daleko više braće i sestara. Otac četvoro braće i jednu sestru. Majka je imala čak osmoro, što braće, što sestara. Velika je to familija.

Foto: Privatna Arhiva

Odrastanje

Osnovnu školu sam završio u Jankovcima, srednju u Vinkovcima. Fudbal sam počeo da igram u klubu Sloga iz Starih Jankovaca, na čuvenoj Gatini! U to vreme to je bio dobro organizovan klub. Stari Jankovci su bili višenacionalna sredina, po trećina Srba, Mađara i Hrvata. Mogu da kažem da su moje detinjstvo i odrastanje bili više nego lepi. Imali smo svi po dva Božića, dva Uskrsa… Nikad nije bilo problema, sve do neke 1991. godine, kad su počele trzavice. I dan-danas imam kuću u Jankovcima, nisam je prodao. To je 90 kilometara od Novog Sada. Odlazim tamo, to mi je očevina, imam dosta rodbine tamo, kao i u Kninu i Šibeniku.

Foto: Privatna Arhiva

Odrastanje pamtim po tome što sam svako leto provodio u Kninu i Šibeniku, u selima odakle su mi roditelji. Majčina sestra živi u Šibeniku, tamo imam i tri brata od tetke. Čitav život idem u Dalmaciju, pa i danas. Sećanja su… Uh… U to vreme, kao deca, ničim nismo bili opterećeni. Jedva sam čekao da odem tamo. Mogao sam da se kupam svaki dan, što u Jankovcima nije bio slučaj. Krka, Zrmanja, prelepe reke… Pamtim to. Pa onda se spustiš do mora. Budeš mesec i po dana, uživaš u slobodi. Zanimljivo je kako sam išao do Dalmacije.

Otac Tomo je radio na železnici, vozio je veliku lokomotivu, onu čuveku dizelku, pa smo mi kao porodica imali besplatne karte. Čim završim školu, odmah hvatam prvi voz i pravac Knin! Budeš tamo 15-20 dana, a onda isto toliko u Šibeniku. Imao sam bezbrižno detinjstvo koje bih svakom poželeo.

1/16

Vidi galeriju

Miroslav Tanjga – životna priča Foto: Nemanja Nikolić, Privatna Arhiva

Primetili su me

Fudbal mi nije bio glavna stvar u životu, ali voleo sam ga. Igrao sam i neki ljudi su to primetili. Moj brat Mladen, koji je živeo u Vinkovcima, igrao je za Dinamo. I u jednom trenutku, kao pionira, pozovu me da pređem tamo. I tu počinje prava karijera. Prolazim sve kategorije i stižem do potpisivanja prvog stipendijskog, a onda i profesionalnog ugovora. Prvi trener mi je bio Tonko Vukušić, a najviše sam igrao kod Nedeljka Gugolja, koji je u Vinkovce došao iz Olimpije, iz Ljubljane. Na kraju, trener mi je bio Martin Novoselac, s kojim sam i igrao u tandemu za Dinamo. Šta je tu zanimljivo, a govori koliko sam voleo fudbal – bio sam profesionalac u Dinamu, a posle svakog treninga i utakmice trčao sam u moje Jankovce kako bih igrao „šest na šest“ sa svojim drugarima iz detinjstva.

Vojvodina

I onda 1988. prelazim u Vojvodinu i u toj sezoni 1988/1989. postajemo prvaci one velike Jugoslavije. Pravimo iznenađenje koje niko nije očekivao. Skupili smo se, što bi se reklo zbrda-zdola, bilo je tu mnogo momaka željnih afirmacije, a koji su imali kvalitet. Od iskusnijih igrača tu su bili Miloš Šestić, Svetozar Šapurić i golman Čedo Maras. Oni su bili kičma tima, a mi mlađi smo se kačili na taj stub. Da nas pomenem, Siniša Mihajlović, Slaviša Jokanović, Ljubomir Vorkapić, Dragan Punišić, Dejan Joksimović, Goran Kartalija, Dušan Mijić, Budimir Vujačić, Stevan Milovac, Zoran Mijucić, Željko Dakić… Da ne zaboravim nekoga, ne bi bilo lepo. Neka mi oproste ako sam koga izostavio. Svi ti igrači su posle napravili ozbiljne karijere.

Posle te titule, manje-više smo se razišli. Ali bilo je lepo igrati za Vojvodinu. Siniša je prvi otišao u Zvezdu, ja za njim posle šest meseci. Jokan, Vujačić i Vorkapić su otišli u Partizan. Šapurić na Kipar, Mijić u Španiju… Bila je to velika ekipa Vojvodine. Voleo bih da se to jednom ponovi, mada to ide sve teže i teže. Malo mi emocije naviru kad pričam o svemu tome.

Foto: Privatna Arhiva

Karta za autobus

Zanimljivo je da niti ja niti moja porodica nismo mislili da ću biti profesionalni fudbaler. Moj otac… Ne znam, dok sam igrao, da li je odgledao nekih pet utakmica, od mojih pionirskih dana do prvog tima Dinama. Na treninge sam išao ili stopom iz Jankovaca do Vinkovaca biciklom, to je nekih desetak kilometara u jednom smeru, ili vozom, a to je značilo da treba mnogo da pešačim. Prvo od moje kuće do železničke stanice u Jankovcima kilometar i po, a onda još od stanice u Vinkovaca do „Lenija“ i stadiona još dva kilometra. Ali to nikada nisam smatrao problemom. Uvek sam želeo da treniram i igram fudbal, jer sam to voleo. Kad sam dobio mesečnu kartu za autobus, pa to je za mene bilo… Hej! Šta da ti kažem… Meni su roditelji govorili da moram da završim školu. Pazi sad, ima jedna zanimljiva stvar… Kad smo Siniša i ja došli u Novi Sad, prvo što smo uradili bilo je da upišemo fakultet. Jeste da je to bilo onako… ha-ha-ha, ali imali smo volju i želju.

Fakultet i fudbal

Sećam se reakcije oca kad sam kući doneo prvu stipendiju od Dinama. Napravio mi je frku. Odakle meni pare? Ko je meni dao toliki novac? Ja mu objašnjavam da sam dobio stipendiju, da nisam ukrao. A on sav onako… Ne veruje da toliko novca može da se dobije od fudbala. Njega fudbal nikad nije interesovao, stalno mi je govorio da moram da završim školu. Mama je htela da budem lekar, a tata da dobijem bilo kakvu diplomu, jer bez škole ne možeš da živiš. Nema teorije! Zašto je tako razmišljao? Imam tri strica i svi su mlađi od mog oca. On je radio i školovao sva svoja tri brata. I uspeo. I uvek je hteo da sestra i ja završimo fakultet. Kad su mogla njegova tri brata, pa valjda mogu i sin i ćerka. Ali, eto, desio se fudbal. Imao sam dobre ugovore… Eto, sad da se vratim na Sinišu i sebe kad smo upisali Fakultet zaštite na radu, jer kao što sam ti rekao za moje roditelje, isto su govorili njegovi majka i otac njemu. Ali isto! Bili smo na nekoliko predavanja, ali nismo mogli da ih uskladimo sa obavezama.

Foto: Privatna Arhiva

Slavonci

Sinišu sam upoznao, sećam se, igrali su vinkovački Dinamo i Borovo. Bio sam u prvom timu, a on je imao 16 godina. Vidim neki klinac čupavi čuda pravi. Ta leva noga, slobodnjak, prečka, gol… Neverovatan. I tako se upoznamo. I istog dana dođemo u Vojvodinu, u Novi Sad. Neverovatna priča. Sećam se kao da je juče bilo. Ovde u Vojvodinu zajedno nas je dovezao šofer Sale Pican! Popili smo kafu u „Čempu“ kod Slobe Kačara… Tu smo sedeli i čekali da Milorad Kosanović dođe po nas. Posle smo zajedno živeli, tri godine igrali za Vojvodinu. Vidi, svakog četvrtka i nedelje mi idemo kući. Nekad vozi on, nekad ja. Vozim ga u Borovo, a on mene u Jankovce. Bili smo na nekih deset kilometara, kuća od kuće. Isto tako i u povratku. Godinama smo se mi tako vozali, nije nam bilo teško.
Nas su zvali Slavonci u Vojvodini. Novi Sad je bio veliki grad za nas, a znali smo se odranije. Ne znam s kim drugim sam mogao da se družim i da živim zajedno. Bili smo upućeni jedan na drugog. Izlazili smo, pričali, za nas nije bilo tajni… I svađali smo se. Znaš kad je neko tvoj, onda si stalno s njim! Bilo je lepo tih godina u Novom Sadu, posebno kad smo postali šampioni. Imali smo neki status u gradu, prosek ljudi na stadionu bio je oko 9.000. A danas? Narod je prepoznavao nešto pošteno u nama, nismo bili bitange.

Rat

Zvezda je uzela titulu prvaka Evrope u Bariju, a mene su proglasili najboljim defanzivcem u ligi. Zvezda je igrala s liberom i jednim štoperom, hteli su zbog velikog broja utakmica da igraju 3-5-2, sa dva štopera uz libera. Bio sam im potreban, tako su mi rekli kad su došli na pregovore. Imao sam tada ponudu iz Espanjola da idem u Barselonu, ali kad se pojavila Zvezda… Želeo sam da se izborim za mesto u reprezentaciji. Ali, kako sam potpisao… Odem na more, na Ibicu u Španiju, kad gledamo TV, a ono tenk puca u neki kamion… Piše ispod: Ljubljana, Jugoslavija. Šta je ovo?! I tako počinje rat. Nema reprezentacije, Zvezdi ne daju da igra u Beogradu, pa se selimo od Segedina do Sofije.

Foto: Privatna Arhiva

Rat! Kad je to počinjalo, mislio sam da to nije moguće. Sve do jednom kada sam došao u Jankovce. Bio je četvrtak, sećam se, ostavio sam Sinišu u Borovu, parkiram se ispred svoje kuće, kad neka trojica sa oružjem, nose one automate, i idu ka meni. Poznajem ih sve. Pitam ih, šta radite vi? Ništa, kažu, patroliramo. Kakvo patroliranje, jeste li vi normalni?! Znam te momke iz sela. Kažem im, hajde, bežite odavde! Uđem u kuću i pitam oca kakve su ovo budale sa automatima? Kaže meni tata, sine, neće biti dobro! Bio je to prvi nagoveštaj šta nam spremaju. Sve dotad, mislio sam nema šanse. Rekoh ranije, odrastao sam kao Srbin s Hrvatima i Mađarima, niti sam pitao niti su mene pitali ko sam i šta sam… Navikli smo da živimo zajedno. I sad kad odem tamo, nemam problem. Čak i oni koji su bili ostrašćeni, shvatili su neke stvari. Nekima je trebalo više, nekima manje da shvate da to nije trebalo nikad da se desi. Svi žive lošije sada, barem ti tamo, koji su ostali.

Pljačka

I onda, kad je počeo rat, moji roditelji su imali veliki problem. Pucali su nam na kuću! Majka i otac su spavali kad je rafal preko roletni i stakla prešao preko kuće. Da nisu legli na pod, ko zna šta bi bilo! Pucali su na našu kuću! Ispisivali su kojekakve parole po zidu. Stoji to i danas… Ali nebitno. Kad sam video da je đavo odneo šalu, sklonio sam roditelje. I gotovo svi Srbi su tada izašli iz Jankovaca. Roditeljima i sestri sam iznajmio kuću u Veterniku. I Siniša takođe. Bili su blizu. A obojica smo bili u Beogradu. Nije bilo naivno. Jedno vreme tamo nisam uopšte išao. Kuću su celu opljačkali, izneli sav nameštaj iz nje. Ali ne krivim nikoga. Bilo je to ludo vreme. Radili su to jedni i drugi. Kad je došla Republika Srpska Krajina, Srbi su se vratili u selo, a izašli skoro svi Hrvati. Moji roditelji su se tada vratili. Sećam se kad smo se vratili iz Tokija, kad smo postali prvaci sveta sa Crvenom zvezdom, Siniša i ja smo otišli u Vukovar. Kakav je to prizor bio? Nijedna kuća nije ostala čitava. Strašno. Čak i u mojim Jankovcima je bilo izrešetanih kuća, iako je to neuporedivo s Vukovarom.

Foto: Nemanja Nikolić

Zvezda

Kad smo dobili embargo kao država, nismo mogli da igramo i nas 13 je napustilo