Pucajte! Ljubav ne možete ubiti! Usred rata, u krvi i bolu, u Tuzli se rodila ljubav jača od smrti!

Postoje priče koje izmiču zubu vremena, priče koje se vraćaju uprkos pepelu, ratu i tišini, jer su jače od svega što je pokušalo da ih izbriše.

Jedna takva priča, potekla iz najmračnijih dana evropske istorije, i danas odzvanja snagom koja istovremeno lomi i uzdiže. To je prica o Enveru Šiljku i Fridi Laufer – dvoje mladih ljudi koji su, usred mraka logora, progona i smrti, izabrali da vole. I da veruju.

Priča o njihovoj ljubavi podeljena je na Tik tok nalogu „altna56“, a mi vam je prenosimo u celosti:

U jednom od najmračnijih perioda evropske historije, rodila se ljubav koja je prkosila svemu, ratu, mržnji, logorima, pa čak i smrti.

Ljubav Envera Šiljka i Fride Laufer i danas se prepričava kao simbol vernosti i ljudskosti, u vremenu kada je čovek čoveku bio vuk.

Enver je bio mladić iz Bosanske Gradiške, sin siromašnog svirača, ali bogat idealima i hrabrošću. Frida, Jevrejka iz Tuzle, bila je nežna, obrazovana i odana.

Upoznali su se u Tuzli, u radničkim i omladinskim krugovima, u vremenu kad je ideja slobode bila zabranjena, a ljubav između Muslimana i Jevrejke, gotovo nezamisliva.

Ipak, njih dvoje su se zavoleli iskreno, mladalački i snažno, verujući da će ljubav i pravda preživeti svako zlo.

Kada su počeli progoni, Enver i Frida su se zajedno uključili u pokret otpora. On je bio sekretar tuzlanskog SKOJ, a ona aktivistkinja Komunističke partije. Zajedno su organizovali prelazak rudara iz Husina u partizane, i upravo tada ih je izdao jedan simpatizer ustaša. Uhvaćeni su i odvedeni u tuzlanski zatvor.

Dok je čekao strijeljanje, Enver je znao da su mu dani odbrojani. Umesto straha, u sebi je nosio mir i ljubav. Na parčetu papira napisao je stihove koji će kasnije ganuti čitave generacije:

„Jel ti žao što se rastajemo?“

Cedulju je uspio doturiti Fridi, a ona ju je čuvala do kraja. Te reči, ispisane pred smrt, postale su besmrtne, pesma o ljubavi koja ne zna za kraj.

Kada su ga ustaše vodile na strijeljanje, Enver je, vezanih ruku, pevao Internacionalu. U trenutku kad su mu rekli da traži pomilovanje, odgovorio je:

Kada su ga ustaše vodile na strijeljanje, Enver je pevao Internacionalu. Foto: Shutterstock

„Ja znam kakav je ovo sud. Ne priznajem ga. Priznajem samo sud Partije i svog naroda“.

Dok su ga izvodili u dvorište, okrenuo se prema zatvorskim prozorima, gde je znao da je i Frida, i kroz suze joj zapevao svoju pjesmu. Kada su mu pucali u prsa, još je stajao uspravno i vikao:

„Pucajte! Možete ubiti Envera Šiljka, ali ne i ono za šta se borim!„.

Fridu su kasnije odveli u logore Gospić, Loborgrad, a potom i Jasenovac. Tamo je, 1942. godine, rodila njihovog sina. Nije znala da je Enver već ubijen. U posljednjem pismu koje je poslala sestri, pitala je samo:

„Znaš li nešto o Enveru?“.

Nikada nije saznala odgovor.

Halid Bešlić je decenijama kasnije otpevao Enverove stihove Foto: Marina Lopičić, Printscreen

Halid Bešlić je decenijama kasnije otpevao Enverove stihove, u pesmi „Jel ti žao što se rastajemo“, i svaki put kada je pevao, plakao je. Ta pesma više nije bila samo ljubavna, već zavet, o onima koji su voleli i ginuli vjerujući u čoveka.

Danas u Tuzli stoji most koji nosi njihova imena, Most narodnih heroja Envera Šiljka i Fride Laufer. Ali narod ga jednostavno zove, „Most ljubavi“.

Jer ljubav, kad je čista i hrabra, uvek pronađe put, čak i kroz pepeo istorije.

Magel Dias