AKTUELNO: „Ratovi se ne mogu uključivati i isključivati po hiru predsednika“: Zašto su skoro sve Trampove opcije loše?

Ratovi, za razliku od nezakonitih carina, ne mogu se uključivati i isključivati po hiru predsednika niti se mogu koristiti za trajno stabilizovanje tržišta koja slobodno padaju.

Zato ključno pitanje nakon što je predsednik Donald Tramp obustavio pretnje napadima na iranska postrojenja nije da li je imao još jedan TACO („Trump Always Chickens Out” – „Tramp se uvek povlači”) trenutak, piše CNN u analizi.

Već je pitanje da li Tramp uopšte može da se izvuče iz rata s Iranom, čak i ako to želi.

Nakon dana tokom kojeg je njegova retorika oscilirala, Tramp je najpre signalizirao prvo moguće smirivanje sukoba u ponedeljak, kada je spomenuo 15 tačaka dogovora u, kako je rekao, produktivnim pregovorima sa Iranom. Teheran je, međutim, naveo da nije bilo nikakvog dijaloga.

Najoptimističnije tumačenje najnovijih dešavanja jeste da su i SAD i Iran došli do tačke u kojoj bi troškovi daljeg zaoštravanja bili toliko strašni da obe strane moraju da pronađu izlaz. Takvi „trenuci spoznaje“ mogu započeti okončanje ratova.

Tramp je doveo neprijatelje do ivice pretnjama da će bombardovati iranska energetska postrojenja ako Teheran ne otvori Ormuski moreuz, usko grlo za izvoz nafte.

Iran je zapretio odmazdom i uništavanjem ključne infrastrukture u državama Persijskog zaliva koje su saveznici SAD. Takav sukob mogao bi da izazove globalnu recesiju i pogorša teške humanitarne uslove upravo za iranske civile kojima je Tramp obećao pomoć.

Ipak, postoji mnogo razloga za skepticizam da je proboj blizu.

Dani haotične i kontradiktorne retorike Trampa i nesposobnost administracije da ponudi dosledno obrazloženje za rat ili plan izlaska znače da svaka pojedinačna izjava SAD-a nema veliku kredibilitet.

Predsednikova navika da bombarduje čak i tokom sopstvenih rokova u vezi sa Iranom znači da niko ne bi bio iznenađen ako prekrši sopstveni petodnevni moratorijum na napade na iranska energetska postrojenja.

Neki cinici takođe primećuju da predsednikova pauza traje tokom radne nedelje na globalnim tržištima. Pošto su terminski ugovori na akcije padali, a cene nafte rasle tokom vikenda, da li je Tramp zapravo samo pokušao da obezbedi stabilnost tržišta?

Ne bi bio prvi put da zvanične izjave deluju kao pokušaj smirivanja volatilnosti. I to je ponovo uspelo: Dow, S&P 500 i Nasdaq su u ponedeljak porasli za više od 1 odsto, dok je Brent nafta, globalna referentna cena, pala za 11 odsto. Vozači u SAD se nadaju da će doći do olakšanja na pumpama za gorivo.

Zašto Tramp mora da smanji tenzije

Tramp možda želi da kupi vreme iz još jednog razloga: američke snage koje bi mu mogle biti opcija da izvrši invaziju na ostrvo Harg – epicentar iranske naftne industrije i ključni ekonomski centar – ili da zauzme ostrva i obalne oblasti u Ormuskom moreuzu još uvek nisu u potpunosti raspoređene.

Jedna američka marinska ekspediciona jedinica koja je isplovila iz Japana mogla bi uskoro da stigne u region. Međutim, druga je tek prošle nedelje krenula sa zapadne obale SAD.

Takođe treba imati na umu da Tramp voli hiperbolu. Iskustvo pokazuje da njegovo preuveličavanje diplomatskog napretka i tvrdnje da Iran „očajnički” želi dogovor mogu biti preterivanja – iako je namerna obmana ponekad alat koji državnici koriste kako bi stvorili prostor za proboje.

Predsednikove nagle promene raspoloženja, kada je jednog dana govorio o „okončanju” rata, a sledećeg o njegovoj eskalaciji, nisu u skladu sa tradicijom stabilnog vođenja rata. Ali one su tipične za Trampa. Do ponedeljka je sve izgledalo kao taktika kojom želi da prikaže kako su njegove čvrste metode dovele do diplomatskog napretka.

Ova nepredvidivost i sklonost da ublažava krize koje sam stvara poznata je iz Trampovog ličnog života, poslovne i političke karijere, kao i iz njegovih brojnih sukoba sa pravosudnim sistemom.

Svaki dan često izgleda kao pokušaj da ostane „na nogama“ do kraja dana. Ovim pristupom Tramp odlaže suočavanje sa posledicama i stalno odlaže najgore ishode svojih poteza.

Ipak, postoji zabrinjavajuća mogućnost da će se Trampov nepredvidivi način rada naći na testu izvan svojih granica u Persijskom zalivu.

Kako sukob ulazi u četvrtu nedelju, pokazalo se i da Iran ima određenu moć nakon što je efektivno zatvorio Ormuski moreuz i time uzeo globalnu ekonomiju i političke nade republikanaca u novembru – kao taoca.

Logika sugeriše da režim, koji je već bio izrazito radikalan pre rata, teško da će biti otvoreniji za Trampove zahteve nakon ubistva svog vrhovnog vođe i pretrpljenog udara američkih i izraelskih projektila i aviona.

Čak i ako do pregovora dođe – Pakistan je ponudio da ih organizuje – nije jasno ko bi u ime Irana pregovarao. Režim koji ima decentralizovanu vlast i izgubio je ključne ličnosti može imati poteškoća u donošenju kolektivnih odluka. A ako, kako neki stručnjaci smatraju, sada u potpunosti kontrolu drži Islamska revolucionarna garda, ona bi mogla biti još tvrđa i manje sklona kompromisu nego ranije.

Štaviše, u prošlosti je Vašington pregovarao sa relativno umerenim iranskim zvaničnicima, samo da bi se pokazalo da su radikalnije snage protiv kompromisa.

Takođe ne bi bilo iznenađenje ako iransko rukovodstvo tumači predsednikove nagle preokrete, kontradiktorne izjave i emotivne objave na društvenim mrežama kao znak da njihova strategija nanošenja ekonomskih posledica Trampu zapravo funkcioniše.

Zašto su skoro sve Trampove opcije loše

Niko ne može znati šta sledi u Iranu. Ali za sada nema jasnih javnih znakova raspada sisitema. Međutim, ako gruba sila već nije dovela Iran do kolapsa, Tramp još nije objasnio zašto bi Teheran odustao od svog ključnog aduta – kontrole nad Ormuskim moreuzom – bez značajnih ustupaka SAD.

Ipak, lako je razumeti zašto predsednika može privući ideja pregovora. Potreban mu je izlaz iz krize jer su mnogi njegovi potencijalni potezi nepovoljni.

Mogao bi da eskalira rat u sadašnjem obliku – koncentrisanjem američkih udara na iranske ciljeve oko moreuza – ali nema garancije da bi to dovoljno oslabilo Teheran da bi prolaz brodova bio bezbedan.

Mogao bi da odluči da pošalje kopnene trupe. Ali to bi značilo prelazak političke granice i podsećalo bi na „večite ratove“ protiv kojih je Tramp ranije nastupao.

Opcija povlačenja („TACO“ – i proglašenje pobede bez obzira na stvarni ishod) deluje primamljivo. Ali povlačenje bi ostavilo američke saveznike u Persijskom zalivu, koji su se protivili ratu, izložene besnom i osnaženom Iranu.

Okončanje rata bez obezbeđivanja iranskih zaliha visoko obogaćenog uranijuma moglo bi omogućiti Iranu da jednog dana brzo razvije nuklearno oružje, i potkopalo bi Trampov najdosledniji razlog za rat.

Predsednici se često suočavaju sa krizama bez