U ŽIŽI JAVNOSTI: Referendum o nezavisnosti u Bosni i Hercegovini 1992: Praznik i(li) kamen spoticanja

Napomena: Ovaj tekst je prvi put objavljen 1. marta 2022.

Polovina budilnika u Bosni i Hercegovini svakog 1. marta dobije mali odmor, slaveći Dan nezavisnosti, a deo zvoni kao i svakog drugog dana, budeći vlasnike za posao.

Na posao, na primer, jutros nije morala Ivana Marić, politička analitičarka iz Sarajeva.

„Sa radošću sam tog 1. marta 1992. godine išla na referendum i glasala za nezavisnost BiH“, navodi Marić za BBC na srpskom.

U istoj državi, na samo 180 kilometara dalje, u Mrkonjić Gradu, živi Zdravko Milić, elektroinženjer.

„Kod nas je radni dan… Ljudi se kod nas nerado sećaju referenduma, ne pamte ga i to nama nije praznik“, dodaje.

U Bosni i Hercegovini je 1992. održan referendum o izdvajanju iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), na koji se različito gleda u dva entiteta koji čine današnju BiH.

U Federaciji se obeležava kao državni praznik, ali ne i u Republici Srpskoj, pa je pitanje referenduma samo jedno u nizu oko kojih u BiH i danas postoje sporenja i sukobi.

„Taj kamen spoticanja postoji zbog dva različita pogleda“, kaže za BBC na srpskom Borislav Đurić, mirovni aktivista iz Mrkonjić Grada, koji živi u Banja Luci i godinama se bavi sukobom u Jugoslaviji i pitanjem pomirenja.

„Za Srbe, to nikada neće biti praznik zato što su preglasani prilikom raspisivanja, čime im je ukinuto ustavno pravo, a Bošnjaci ga pre svega slave zbog sticanja nezavisnosti i legitimiteta koji mu je dala međunarodna zajednica“, dodaje.

Bošnjački i hrvatski predstavnici te 1992. pozivali su ljude na glasanje, dok su Srbi referendum bojkotovali, a na kraju je na birališta izašlo nešto više od 63 odsto ljudi.

„Jeste li za suverenu i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih građana, naroda BiH – Muslimana, Srba, Hrvata i pripadnika drugih naroda koji u njoj žive“, glasilo je referendumsko pitanje.

Potvrdno je odgovorilo 99,7 odsto ljudi i ubrzo je proglašena nezavisna Bosna i Hercegovina.

Međutim, rat je već počeo.

Uvod u referendum

U danima neposredno pred glasanje, šavovi na plavo-belo-crvenoj zastavi sa petokrakom odavno su popucali i falila su joj dva velika dela.

Slovenija i Hrvatska tokom leta 1991. godine proglasile su nezavisnost – rat u Sloveniji završen je posle desetak dana, ali je zato buktao u Hrvatskoj.

Mnogi su strahovali da će sukob biti prenet i na multietničku Bosnu, gde su godinu dana ranije održani prvi prvi parlamentarni izbori i gde je tenzija sve više rasla.

Najviše glasova na izborima 1990. osvajaju tri stranke sa nacionalnim predznakom – Stranka demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića, Srpska demokratska stranka (SDS) Radovana Karadžića i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Stjepana Kljuića.

Ivana Marić, analitičarka iz Sarajeva, navodi da je to bio period „kada su svi govorili da će glasati za reformiste, bili pozitivni, umereni i niko nije bio za nacionalne opcije“.

„Lepo doba, ali period zavaravanja, kada smo mislili da svi žele da nastavimo da živimo zajedno, a zapravo su očigledno skrivali prave stavove“, kaže.

Ante Marković, poslednji premijer SFRJ, bio je osnivač i prvi predsednik reformista – Saveza reformskih snaga Jugoslavije, koji se borio za očuvanje i pokušaj demokratske tranzicije Jugoslavije.

Međutim, na republičkim izborima oni nisu postigli značajan učinak, a najbolje rezultate ostvarili su upravo u Bosni i Hercegovini i Makedoniji.

Krajem 1991. i u Bosni se komplikuje situacija.

U oktobru su predstavnici hrvatske i bošnjačke zajednice u BiH doneli „Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine“.

Tako je odlučeno da se predstavnici BiH povuku iz rada saveznih organa Jugoslavije, dok se ne postigne dogovor između republika koje sačinjavaju umanjenu SFRJ – bez Hrvatske i Slovenije – na šta predstavnici Srba nisu pristali.

Umesto toga, SDS u novembru uspostavlja srpske autonomne oblasti (SAO), nezavisne od centralne vlasti u Sarajevu, a potom organizuje i sopstveni referendum.

Na njemu je izglasano da Srbi u BiH uspostave republiku, ali je Vlada u Sarajevu taj referendum smatrala neustavnim i nevažećim.

Ipak, Srbi iz Bosne 9. januara 1992. proglašavaju Republiku Srpsku, da bi 25. januara Skupština BiH, na dugoj i burnoj sednici, raspisala referendum o nezavisnosti.

Izjašnjavanje su podržali SDA i HDZ, ali ne i predstavnici SDS, koji su napustili sednicu.

Getty ImagesPropagandni plakati u Sarajevu, na dan referenduma

„Srbi u Bosni i dalje negiraju njegov legitimitet, navodeći da je protivan nekadašnjem Ustavu BiH iz perioda Jugoslavije“, kaže Đurić.

„Raspisan je mimo volje srpskog naroda, a Ustav BiH, kao i postulati AVNOJ-a i ZAVNOBiH-a, kažu da se nijedna odluka ne može doneti bez sva tri entiteta i da nema preglasavanja“, dodaje.

Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije, tj. AVNOJ, bila je politička organizacija narodnooslobodilačkih odbora tokom Drugog svetskog rata.

Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine, tj. ZAVNOBiH, bio je najviši predstavnički i zakonodavni organ Bosne i Hercegovine u Jugoslaviji.

Tokom prvog zasedanja ZAVNOBiH-a, novembra 1943. u Mrkonjić Gradu, doneta je rezolucija u kojoj se navodi da BiH „nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska“ i u njoj će biti osigurana „puna ravnopravnost i jednakost svih Srba, Muslimana i Hrvata“.

Đurić to naziva „civilizacijskom tekovinom koja je našla kompromis unutar tri naroda, a na čijem uništenju su radile sve tri strane“.

„Ali razumna je i pozicija Bošnjaka i Hrvata iz Bosne, jer su Slovenija i Hrvatska u tom trenutku već proglasile nezavisnost, pa ni oni nisu želeli da ostanu u SFRJ“, navodi Đurić.

Održavanje referenduma najavljeno je za 29. februar i 1. mart 1992. godine.

A napetosti su bile sve veće i veće.

Sećanje na referendum

„Una nikada nije delila narode“, piše na velikom transparentu u Bihaću iznad reke, dok drugi na jednoj banderi dodaje: „Za nezavisnu i nedeljivu Bosnu i Hercegovinu“.

Kada je došao dan referenduma, Bosna je bila podeljena.

„Odziv u hrvatskim i muslimanskim naseljima je maksimalan, dok na glasačkim mestima sa apsolutnom srpskom većinom nije zabeležen niti jedan glasač“, kaže u televizijskom izveštaju iz Bihaća novinar Tomislav Dretar.

Kako kaže, u Bihaću je do 17 časova glasalo