Sećanje na majku hrabrost Podrinja: Najpotresnija fotografija stradanja Srba — držala je lobanju sina jedinca

Bol Dobrine Prodanović, majke iz podrinjskih Ratkovića, ostala je upisana kao jedna od najdubljih rana rata u ovom kraju. Njena slika, na kojoj u rukama drži ono što je ostalo od sina jedinca, postala je nemi svedok razaranja jednog doma, jedne majke i celog sela.

Danas, dok se sećamo njenog života i smrti, sećamo se i cene koju je Podrinje platilo.

Dobrina Prodanović preminula je na današnji dan 2019. godine, ostavivši za sobom sećanje na hrabrost koja je prevazilazila ljudske granice. Život joj je bio razoren u jednom junskom danu 1992. godine, a do smrti je nosila bol koju je teško i opisati.

U Podrinju su je zvali „majka hrabrost“, jer su njene reči, njena tišina i njeno držanje govorili više od ijednog svedočanstva.

Napad na Ratkoviće 1992. godine

Dana 21. juna 1992. godine, pripadnici 28. divizije Armije BiH iz Srebrenice napali su srpsko selo Ratkovići. U selu je živelo oko 350 Srba, a tog dana ubijena su 24 civila — staraca, žena i nekoliko muškaraca koji nisu pružali otpor.

U tom napadu zarobljen je i Živan Prodanović, Dobrinin sin jedinac. Civil.

Mučenje i ubistvo Živana Prodanovića

Svedoci su kasnije govorili da je Živan odveden na polje nadomak sela, gde je prebijan i zlostavljan. Ubio ga je Izet Arifović, vojnik 28. divizije tzv. Armije BiH kojom je komandovao Naser Orić. 

Zločinac Naser Orić Foto: Arhiva

Njegovo telo potom je odvučeno i zatrpano u masovnoj grobnici u blizini. Kasnije su ekshumirani delovi Živanovog tela: lobanja, jedan pršljen, tri rebra i leva lopatica. To je bilo sve što je ostalo.

Dobrina je pozvana da dođe na identifikaciju.

Prepoznala sina po zubnoj navlaci

Kada su joj pokazali lobanju, Dobrina je odmah primetila ono što niko drugi nije mogao znati: navlaku za zube, jedinstvenu i prepoznatljivu. U tom trenutku, sva neizvesnost pretvorila se u bol koji ju je pratio do poslednjeg daha.

– Uzela sam njegovu lobanju u šake i cvilela sve dok glas nisam izgubila, a oči mi pobelele – govorila je jednom prilikom Dobrina:

– Duša me strašno boli. Tugujem, sama sam. Plačem i samo plačem, oči mi se nisu još osušile. Izvadili su mi srce iz grudi, živim bez srca, bez mog Živana, ne znam ni kako sam živa

Bol koja je obišla svet

Fotografija na kojoj Dobrina drži lobanju svog sina postala je jedna od najpotresnijih slika stradanja Srba u Podrinju. Nije snimljena da bi bila simbol, već zato što je istina bila toliko velika da nije mogla ostati nevidljiva.

[embedded content]

Bila je usamljena, raseljena, osiromašena i slomljena — ali do poslednjeg dana života govorila je istinu o onome što se dogodilo njenom sinu i njenom selu.

Dobrina Prodanović ostala je upamćena kao majka hrabrost, kao žena čiji je život prekinut mnogo pre fizičke smrti, i kao nemi glas svih majki koje su tokom rata izgubile decu.