SESTRO, OSEĆAM SE DANAS MNOGO BOLJE Poslednje reči slavnog fudbalera kriju tragičnu životnu priču! Njegova smrt je kontroverzna

Ne možete da tvrdite da ste poznavalac ili ljubitelj fudbala, ako nikada niste čuli za Šandora Kočiša.

Životna priča jednog od najboljih mađarskih fudbalera bila je previše tužna, nije mogao da se izbori sa sudbinom koja ga nije milovala, te ga je od zvezda bacila pravo na muke koje nije imao snage da istrpi.

[embedded content]

Kočiša su mnogi znali po nadimku „Zlatna glava“, jer je golove postizao i levom i desnom nogom, ali i glavom što je u to vreme bilo mnogo ređe nego danas. Engleska štampa je jednom objavila naslov „Glava Šandora Kočiša druga je na svetu, odmah posle Čerčilove“.

Šandor, koji je u detinjstvu nosio nadimak „Kocka“, rođen je u Budimpešti 21. septembra 1929. godine. Otac stolar mu je napravio prve cipele za fudbal i krpenu loptu sa kojom je vežbao svaki dan do svoje 16-te godine. Vežbao je sa obe noge, i to tako da lopti nije dozvoljavao da padne na zemlju. Sa 16 godina, odmah po završetku Drugog svetskog rata je počeo da trenira u Ferencvarošu. Tako je proveo četiri godine i na 84 utakmice postigao 67 golova. Od 1950. godine je igrao u Honvedu, gde je do 1956. godine na 160 utakmica postigao 177 golova.

Postao je prvi igrač koji je zaigrao u inostranstvu, i to silom prilika. Te 1956. godine u Budimpešti je izbio ustanak, Sovjeti su intervenisali, a reprezentativci koji su bili na turneji u inostranstvu nisu hteli da se vrate. Boje tadašnjeg „Jang feloa“ iz Ciriha je nosio godinu dana, a zatim otišao u Barselonu, gde je boravio od 1958. do 1965. godine kada se i penzionisao. U isto vreme boje Reala je branio čuveni Ferenc Puškaš, saigrač iz reprezentacije.

Oprobao se kao trener, ali nije ostavio naročit trag. U Barseloni je otvorio dve kafane, „Zlatna glava“ i „Plavi Dunav“, gde se potpuno odao alkoholu. Njegovo druženje sa alkoholom je počelo još tokom karijere, jer nije mogao da se nosi sa velikim pritiskom, a kao penzioner je samo „dodao gas“.

[embedded content]

Godine 1974. konstatovana mu je tromboza, nedugo zatim amputirana noga. Onda rak želuca, pa na kraju leukemija. Već je bio teško bolestan kada je krajem sedamdesetih poslednji put kročio u domovinu i čuo onaj čuveni zvuk violina na ulicama Budimpešte. Kažu da to ne može da se opiše rečima…

Poslednje dane života je proveo na klinici „Kiron“ u Barseloni. Bio je 22. jul 1979. godine kada je svet šokirala vest – Šandor Kočiš je skokom sa četvrtog sprata počinio samoubistvo. Mnogi, međutim, sumnjaju u zvaničnu verziju i smatraju da se slučajno okliznuo i pao. Do dan danas nije do kraja razjašnjeno šta se tačno desilo. Imao je samo 49 godina.

[embedded content]

Samo nekoliko sati ranije, tokom redovne vizite, Kočiš je bio neobično raspoložen i blago nasmejan. U policijskom izveštaju zabeležene su njegove poslednje reči: „Pa, sestro, danas se već osećam mnogo bolje.“

„Smrti se plašio i to nije krio, samo je želeo još jednom da poleti“, tako je glasilo prvo javljanje španskih medija ispred bolnice.

Šandor Kočiš po svim kriterijumima spada u najveće golgetere od kada je fudbala, a po mišljenjima mnogih stručnjaka nema mu ravnog.