ŠTA SE KRIJE IZA OPŠTEG HAOSA U BLOKADERSKOM FRONTU? Kao deca kad igraju muzičke stolice – trče u krug da zadnjica ne ostane da visi! BITKA ZA MESTA U SKUPŠTINI

Istina, i ranije su do javnosti dopirali glasovi o međusobnim neslaganjima, ali su brzo ućutkivani povicima sa raznih strana „da nije vreme za međusobne svađe, da prvo treba srušiti vlast u Srbiji“. Tako su, recimo, zapušena usta profesoru FDU i članu Ponoševe stranke Stevanu Filipoviću koji je napao blokadere sa beogradskog Filozofskog zbog „levih skretanja“, a tako su ugušeni i oni koji su kritikovali „skretanja u desno“ Mila Lompara. Ali, ako su ovi ispadi, mogli da se maskiraju „ideološkim razlozima“ – navodnnici su ovde jer nikakve ideologije na toj strani nema, reč je o otimanju za prevlast, poslednjih nedelja stvati su ogoljene.

Stvar je funkcionisala bez zastoja sve dok blokaderi, nevični Đilasovim šemama, nisu shvatili da se opozicija opet nalazi u fokusu pažnje „anti-Vučićevog fronta“. Čitava godina koju su Đilas, Marinika, pomenuti Ponoš, nepomenuti Pavle Grbović, onda zeleno-levi frontovci… proveli u podrumu gde ih je smestio blokaderski pokret, našim dičnim političarima ništa nije naudila. Istina, ničemu ih nije ni naučila. Nastavili odande gde su ih zatekle akcije studenata – na marginama političkog uticaja, putem kojim su išli – nigde.

Ali, blokaderi koji su ih jednom već penzionsiali, nisu sa njima želeli da dele prostor naspram Vučića. U nemilosrdnom blickrigu saopštenjem koje je potpisala većina fakkulteta, obelodanili su ono što smo mi već znali: da je navodna Anketna komisija za ispitivanje pada nadstrešnice – politička farsa, da neki profesori pod maskom podrške studentima biju svoje stranačke bitke, da stranke preko pojedinaca pokušavaju da se infiltriraju među blokadere, da su zborovi građana prevara kojom se stranke koriste za preuzimanje uticaja na ulici, apostrofirajući posebno Đilasovog advokata Srđana Kovačevića…

Televisa presenta. La serie continuará.

Otkud ovakav izliv međusbne netrpeljivosti i skidanje rukavica?

Da se počem i jedni i drugi ne nadaju pobedi na izborima koji će kad-tad da se dese, pa se otimaju o mesto premijera?
Ne isključujemo mogućnost da takvih fantasta i lunatika ima među njima, ali Đilas je stari igrač, toliko je političkih bitaka i isto toliko poraza za njim, da ne bi znao da ni na sledećim izborima nema šta da traži. Isto stoji stvar i sa političarima koji stoje iza blokadera famozne „studentske liste“. Ako su nekada i verovali da je prevrat moguć, sada su svesni realnog odnosa snaga. Biciklom se ne ide na tenk.

Ali tim odnosom snaga je u Narodnoj skupštini limitiran broj mesta koji će pripasti opoziciji. I sve ono što uz to ide: visoka plata, redovno finansiranje stranačke infrastrukrure iz budžeta, vidljivost na zasedanjima i u medijima…

Ono što ovih dana gledamo je bitka za mesta u budućem sazivu Narodne skupštine.

Kao u onoj igri u kojoj deca trče da zauzmu slobodne stolice kad se zaustavi muzika, pa u svakom krugu jedno ispadne, lideri opozicionih stranaka i blokaderi trče u krug u strahu da zadnjica ne ostane da im visi.

To je njima njihova borba dala.