SVE JE POČELO OD KOZE KOJU JOJ JE POKLONIO BRAT! Ovo je Milika, majka hrabrost, koja sa trojicom sinova vredno radi za lepšu budućnost: Bez njih ne bi mogla…

Milka Perovanović (41) i njeno troje maloletnih sinova iz Prokuplja lavovski se bore da stvore sigurnu budućnost i da svojim radom steknu uslove za normalan život. Ova samohrana majka, koja je pre pet godina ostala bez supruga koji je preminuo nakon teške bolesti nije se predala, već je svojim rukama sticala.

Sve je počelo od jedne koze koju joj je poklonio brat.

– Muzla sam nju i pravila sir i surutku, pa smo polako kupovali kozu po kozu. Sada ih imamo 17 i pre mesec dana kupili smo kravu. To je bila moja želja od malena, a deca su me podržala. Namera nam je da i dalje povećavamo naše stado i unapređujemo proizvodnju – priča nam Milka.

Dodaje da bez pomoći svojih sinova Alekse (17), Mitra (16) i Vasilija (7) sigurno ne bi mogla.

– Svi radimo sve. Jedino tako i može. Deca su letos brala i šljive i višnje, a o čuvanju koza da ne govorimo. Kada sam im predlžila da kupimo kravu, da se nisu složili, ne bih je ni uzela, jer u oni moja snaga i odmena – objašnjava ova žena hrabrost, kojoj se donekle siguran život promenio bukvalno preko noći kada joj se razboleo suprug Živko.

Foto: Privatna arhiva

– To su bili najteži dani. Vasilije je imao svega dve godine. Bilo je dana kada nismo imali ni kašičicu kafe, jer je Žarko bio u niškom Kliničkom centru i sve je išlo za njegovo lečenje. Bio je to strašan i težak period, ali morala sam da istrajem – priseća e sa bolom naša sagovornica.

I onda se sve srušilo, kada je Žarko preminuo. Ostalo je troje nejake dece i majka da se o svemu stara. Milka radi kao trgovac kod privatnika i prima minimalac, deca rastu, a para nema.

– Da nam nije Žarkovog brata, mog devera Živojina koji živi u Nemačkoj i koji nam mnogo pomaže, ne znam kako bismo evo kupili kravu. Naša Šara je naša nova nada i miljenica. Ne žalimo se, vredno radimo i polako idemo napred- objašnjava ona.

Foto: Privatna arhiva

I njene ruke i ruke njene dece stalno su u poslu. Ustaje se rano, obavlja posao oko stoke, a onda ide škola i posao, pa opet radovi u kući i oko životinja.

– Oduvek sam želela da čuvam životinje, ali bez podrške moje dece ne bih ništa uradila. I sve što sada imamo smo sami stekli i hvala bogu da je tako. Ne treba nam mnogo – skromna je Milka koja je presrećna što ima i kravu.

Oni žive u njenoj rodnoj kući, koja je bila nedovršena, ali su je sredili u Sokolici. Ulica kojoj pripada i njihov kraj je Vojislava Ilića i tretira se kao prigradsko naselje, ali je put u katastrofalnom stanju.

– To nam je jedina muka i voda koja dolazi sa Vidovače i tokom godine nekoliko puta nestaje. Zato sam kupila i cisternu, pa se nekako snalazimo, kada nestane. Čovek mora da se bori, ne vredi da se predaje, posebno ako ima za koga da se bori, kao što ja imam – zaključuje Milka Perovanović čija je snaga i hrabrost prešla granice jedne žene i čiji primer treba da nam bude uzor za sve što nas u životu snađe.