POZNATI DETALJI: Svet gori, festivali ćute: Povodom Vendersove izjave na Berlinalu da umetnost treba da bude izvan politike

Filmski festivali vole da govore o hrabrosti. O umetnosti koja „menja svet“, „ruši zidove“, „daje glas onima koji ga nemaju“.

Te reči zvuče besprekorno dok kamere blješte, a aplauzi traju taman koliko i direktan prenos. Ali dođe trenutak kada bi taj glas trebalo podići. I tada se u vazduhu pojavi — oprez.

Prošle godine, ako se sećate, pisala sam vam o tome, na Festivalu u Kanu, predsednica žirija Žilijet Binoš, glumica čija se empatija i angažman po pravilu vežu uz napredne društvene teme, oklevala je da odmah stavi svoj potpis na filmsku peticiju koja je osudila nasilje u Gazi nazivajući najveću tragediju našeg vremena „genocidom“ i pozivajući filmske profesionalce da prekinu „tišinu“ industrije.

Njena atipična neodlučnost — a zatim naknadno potpisivanje peticije pod pritiskom, u kojoj je više od 350 filmskih umetnika jasno reklo „ne možemo ostati nemi dok genocid traje”, ostavilo je utisak neusklađenosti između njenog aktivističkog glasa i institucionalne pozicije.

I zazvučalo je snažnije od svakog govora.

Kada moralna figura poput nje zastane pred pitanjem savesti, tišina postaje poruka.

A njena naknadna hrabrost, koja je došla tek posle odijuma javnosti je bila sve samo ne hrabrost.

Više briga o imidžu.

No, nažalost, priča se tu ne zaustavlja.

Ove godine, na Internacionalnom filmskom festivalu u Berlinu, ista logika — samo sa još većom simboličkom težinom.

Kad jedno ime kao što je Vim Venders — čovek čija su dela oblikovala kolektivnu svest o empatiji, izgubljenosti, ljudskosti — kao predsednik žirija Festivala stane pred mikrofone i kaže da film i umetnost treba da “ostanu van politike”, to nije samo neobična izjava.

To je šok!!!

Izjava koja ozbiljno narušava njegov dosadašnji kredibilitet i kao čoveka i kao umetnika čije je ime u svetu filma imalo značaj moralne vertikale.

Autora čiji su filmovi decenijama govorili o granicama, podelama, istoriji, identitetu — o svetu koji je uvek politički, čak i kada je intiman.

U trenutku kada se svet suočava sa politikama koje odnose hiljade života, izjava— da se umetnost skloni od istinskih pitanja, da se distancira od onoga šta znači biti čovek u svetu koji gori je, razumljivo, izazvala burne i promptne reakcije: više od sto filmskih umetnika javno je odbacilo tu distinkciju umetnost vs. politika, i osudilo je Berlinale zbog pokušaja da ućutka one koji kritikuju genocid u Gazi, optuživši festival za cenzuru i selektivnu solidarnost.

I nije to bila samo akademska rasprava.

To je bio živ protest umetnika koji su godinama dolazili upravo u Berlin jer je taj festival bio poznat po političkoj oštrini — među najglasnijim kada je reč o Ukrajini, Iranu, ljudskim pravima, cenzuri, slobodi govora, itd.

A sada, kad su ti isti zahtevi za odgovornošću upućeni prema jednoj od najvećih humanitarnih kriza današnjice — odgovor je: „Ostanite van politike“.

Zato i ne čudi da je slavna indijska književnica Arundati Roj, povlačeći se sa Berlinskog festivala u znak protesta protiv izjava žirija i poziva na neutralnost dok se svet suočava sa patnjom u Gazi izjavila: „Čuti ih kako kažu da umetnost ne bi trebalo da bude politička — to je šokantno. To je način da se utiša razgovor o zločinu protiv čovečanstva dok se on još dešava pred našim očima… Ako najveći filmski stvaratelji i umetnici vremena u kome živimo ne mogu da stanu uz istinu, neka znaju da će im istorija suditi.“

Tvrdnja da umetnost treba da ostane izvan politike zvuči plemenito samo ako zaboravimo da umetnost nastaje u svetu u kojem živimo.

Film nije vakuum.

Rođen je iz nemira.

Iz društvenih lomova.

Iz rata, siromaštva, revolucija, klasnih razlika, identiteta, nepravde.

Svaki kadar je odluka.

Svaka odluka je stav.

Tvrdnja da umetnost nema veze sa politikom nije neutralnost — to je privilegija.

To je luksuz onih koje politika trenutno ne dotiče dovoljno da bi morali da biraju stranu.

A povlačenje retko kada nastaje iz nevinosti.

Češće je rezultat kalkulacije: da se ne uznemire sponzori, da se ne ugroze fondovi, da se ne poremete političke veze.

U vremenu kada su festivali i umetničke institucije i globalni brendovi, savest često prolazi kroz procenu rizika.

A kada se moral povinuje brizi kako ćemo izgledati sutra, umetnost je ta koja gubi hrabrost danas.

Zato pismo sjajnog kanadskog reditelja – Ksaviera Dolana, objavljeno u Mondu pre nekoliko dana, koje je pobudilo veliku medijsku pažnju, deluje kao redak zračak sunca usred ove moralne magle.

Dolan jasno kaže: ne postoji umetnost bez politike.

Umetnik ne može da se pravi da stoji iznad sveta koji gori.

Ćutanje je takođe govor.

Distanca je takođe stav.

I kaže: “Ideja da umetnici nemaju legitimitet da govore o društvenim pitanjima, posebno u kontekstu jednog festivala kao što je Berlinale, nije nova, ali trenutni pozivi na njihovu cenzuru i tvrdnje da umetnost treba da ostane izvan politike — to ne samo da je nelogično, nego i dvosmisleno. Umetnost je po definiciji politična jer se odnosi na zajednicu i sudbine ljudi; to što neki žele da je isključe iz javnog diskursa otkriva strah, a ne hrabrost.“

Problem nije u tome što festivali ne žele da budu parlamenti.

I ne treba to da budu.

Problem je u tome što žele da zadrže auru moralne uzvišenosti, a da pritom izbegnu moralni rizik.

Da glume da stoje izvan sveta.

Da slave filmove o nepravdi, a da zaziru od reči kada se nepravda događa sada i ovde.

Crveni tepih nije granica stvarnosti.

On je njen produžetak.

Ako umetnost počne da se plaši jasnog moralnog stava, prestaće da bude prostor slobode.

Postaće dekor — lep, skup i pažljivo osvetljen, ali bez težine.

A umetnost bez težine ne menja svet.

Ona mu samo pravi društvo dok tone.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.