Svetislav Basara otvorio dušu: Srbi imaju psihologiju seljačke mlade, uvredljivi su, sujetni i slepi za finese

U vremenu kad javni prostor preplavljuju buka, spinovi i površnost, retki su sagovornici koji uspeju da seciraju društvo sa onom britkošću koja istovremeno zabavlja, upozorava i razotkriva. Jedan od njih je Svetislav Basara – pisac, mislilac i neumoljivi hroničar naših zabluda. Kolumnista Kurira i autor emisije „Crveni karton“ na Kurir televiziji kroz svoj TV format pružio je mogućnost publici da čuje šta o stanju u društvu i kulturi misle mnoge javne ličnosti. Razgovor sa Basarom za TV Ekran bila je prilika da porazgovaramo otvoreno – od politike i društva do književnosti i duha vremena koji nas oblikuje, ali i o njegovom doprinosu domaćem film i pozorištu.

– Ideja „Crvenog kartona“ bila je da u razgovorima sa kompetentnim ličnostima proširimo sliku društvene i političke problematike. Svi problemi – a nema im broja – sa kojima se ovo društvo neuspešno (i sve neuspešnije) nosi veoma jesu stari, a opet je pažnja javnosti ograničena na poslednjih deset-petnaest godina. Uvek su vidljive samo posledice, dok uzroci ostaju u tami. Izgleda da će tamo i ostati. Ponekad mi je teško da poverujem koliko u Srbiji ima ljudi – među njima i onih sa solidnim obrazovanjem – koji ne uviđaju da se može uticati samo na uzroke, a da se posledice mogu samo trpeti. Umesto „beskompromisni kritičar“, radije bih rekao „studiozni analitičar“. Bez analize nema ni kritike, bar ne efikasne.

– Naravno da podrazumeva. Priroda medija je takva da je ono što je dopušteno u tekstu, nedopustivo u video-formatu, a neprihvatljivo u ličnoj komunikaciji.

– Poveliki je to spisak. Ali, zbog ove polarizacije, sve je kraći. Neki od onih koje bih pozvao ne bi došli u strahu da će biti proglašeni za izdajnike, drugi opet nisu prihvatljivi Kurirovom menadžmentu. Ali to je najmanja šteta u ovom totalnom raspadu društvene kohezije.

– Karakterna osobina Srba svih vremena, svih socijalnih statusa i svih stepena obrazovanja jeste psihologija seljačke mlade: grandiozna sujeta, preterana uvredljivost, slepilo za finese i crno-bela slika sveta. Inače, publika je otpornija na mnogo očiglednije istine od onih koje mogu pročitati u mojim kolumnama ili čuti/videti u „Crvenom kartonu“.

– Rekao bih da je to razgovor sa Latinkom Perović i tri razgovora sa Vidosavom Stevanovićem. Ko je imao uši, mogao je čuti dosta pametnih stvari.

– Novi roman tek treba da izađe.

– Još kako ima snagu. Sva društva su oblikovana književnošću (u najširem smislu te reči). Problem je šta društva čitaju i od koje književnosti prave paradigmu. Naše društvo se opredelilo za Ćosića (i, u nešto manjoj meri, Bećkovića) i njih postavilo kao paradigmu. Stvar izbora. Čitali ste – snosite posledice.

– Kad pišete scenario, morate da mislite kako će to što napišete zvučati i izgledati kada glumac izgovori repliku. Inače je mnogo lakše pisati scenario – to je trećina posla. Ostale dve trećine urade glumci i reditelj. Ne mislim da su moji romani pogodni za filmske i TV adaptacije, mada se scenario može napraviti i od telefonskog imenika.

– Trend je dobar, ali nisu sva ostvarenja dobra.

– Znate šta, poslednjih petnaest godina i ne radim ništa drugo osim što pišem roman o Srbiji u nastavcima. Ima tu i lakrdije, i komedije apsurda, i komedije zabune, i distopije, i pornografije i horora.

– Ako je tehnički moguće – ideja nije loša.