TATJANA S PORODICOM ŽIVI U NAJHLADNIJEM MESTU NA SVETU: Zima ove godine stigla mnogo ranije, ovako se spremaju da prežive -71 stepen (foto galerija)

Jakutsk važi za nahladniji grad na svetu, a temperatura zimi može da se spusti i do -71 stepen.

Sa suprugom Tatjanom ima troje dece, četvorogodišnju Anjutu, dvogodišnjeg Jevgenija i njihovu najstariju, dvanaestogodišnju Ivu, koja uči daleko od kuće u internatu. Anjuta i Jevgenij pohađaju mali vrtić sa samo četvoro dece, ali je otvoren svaki dan bez obzira koliko je hladno. Roditelji uvijaju svoju decu u slojeve tople odeće, jer u Jakutiji je hladnoća jednostavno način života. Žive u malom selu od samo 60 ljudi, skrivenom duboko u sibirskoj šumi. Nema supermarketa, nema bolnica niti policije. Ako se nešto desi, porodice moraju u potpunosti da se oslone na sebe.

Zato se svake jeseni svi pažljivo pripremaju, skladišteći ogrevno drvo, hranu i zalihe, i izolujući svoje domove kako bi preživeli dugu, ljutu hladnoću. Nakon što ostavi decu u vrtiću, Georgi odlazi da pomogne svom komšiji da izoluje štalu za stoku. U ovoj maloj, udaljenoj zajednici, svi pomažu jedni drugima, posebno kada se približava duga, oštra zima. U Jakutiji ljudi preživljavaju zajedno, a ne sami. Održavanje životinja živim i toplim tokom zime je težak posao koji malo ko može da podnese. Štala mora biti čvrsto zatvorena od mraza. Da bi je izolovao, Georgi koristi staru tradicionalnu metodu koja se prenosi generacijama, prekrivajući zidove kravljim izmetom.

Mnogima ovo može zvučati neobično, ali kada se osuši, kravlji izmet postaje potpuno bez mirisa, čvrst i veoma izolacion. Takođe je antibakterijski i prirodno odbija insekte, što ga čini iznenađujuće efikasnim i održivim građevinskim materijalom. Vekovima su se Jakuti oslanjali na ovu jednostavnu, ali pametnu tehniku kako bi održali toplim svoje štale i bezbednim svoje životinje tokom najhladnijih zima na zemlji. Nakon što je pomogao svom komšiji, Georgi se vraća u svoj dom. Porodica još ne živi ovde. Kuća je još uvek u renoviranju i on želi da završi pre nego što nastupi prava hladnoća.

Georgi izoluje krov zemljom noseći teške vreće napunjene tamnom zemljom i raspoređuje je po vrhu kuće. Možda izgleda neobično, ali ovo je stara jakutska metoda koja savršeno funkcioniše na arktičkoj hladnoći. Kada temperatura padne, zemlja se smrzava i formira debeli čvrsti sloj. Zarobljava crve unutra i sprečava ledeni vetar da prođe kroz krov. Smrznuta zemlja postaje prirodni oklop koji štiti kuću od hladnoće. Georgi takođe sipa zemlju oko temelja kako bi sprečio smrzavanje poda.

Ako pažljivo pogledate, primetićete da između balvana ljudi u Jakutiji koriste mahovinu ili jutana vlakna da bi zapečatili svaku sitnu prazninu. Bez centralnog grejanja, porodica koristi električni konvektor, trošeći oko 250 dolara mesečno zimi. Zato je dobra izolacija toliko važna. Pomaže u smanjenju troškova grejanja i sprečava da računi budu previsoki.

Nakon što završe radove oko kuće, Georgi i Tatjana voze 120 km do najbližeg grada, jedinog mesta gde mogu da kupe odgovarajuću zimsku odeću. U ovom delu sveta, obična jakna ili par gradskih čizama jednostavno neće preživeti. Meštani kupuju samo od specijalizovanih arktičkih brendova dizajniranih za život na temperaturama koje mogu da zalede čelik i pretvore dah u sneg.

Georgiju je potreban kompletan set – zimske pantalone, teška jakna, čizme, kapa i rukavice, ali čak će i ova oprema trajati samo do početka zime. Kada dođu januar i februar i temperatura padne na najnižu vrednost, ljudi prelaze na krznenu odeću jer nijedan sintetički materijal ne može zaista da se odupre jakutskoj brutalnoj hladnoći. Toplina ovde ima svoju cenu. Kompletna krznena odeća može koštati i do 5.000 dolara po osobi, a meštani često štede godinama da bi je sebi priuštili. Georgi je potrošio oko 800 dolara na svoj novi zimski komplet odeće, dovoljno da se suoči sa predstojećim nedeljama mraza.

Nakon povratka kući iz grada, Georgi i Tatjana se ne odmaraju dugo, vreme je da razmišljaju o hrani za taj dan. Živeći duboko u divljini, ljudi ovde se oslanjaju na lov i ribolov. U oktobru, Georgi koristi stari metod ribolova koji se zove čaroh, isti onaj koji ga je otac naučio kada je bio dečak. Prvo, Georgi i Tatjana odlaze na malo jezero da ulove gavrane, sitne ribe koje se koriste kao mamac.

Georgi stavlja sirovo testo u korpu i ostavlja je u vodi preko noći. Sledećeg dana se vraćaju da pokupe ulov. Zatim se voze do reke. Georgi buši nekoliko rupa u ledu i nežno naniže žive gavrane na konopac, spuštajući ih nazad pod led kako bi mogli da nastave da se kreću.

Zatim čekaju. Tokom hladnih jakutskih noći, birbat, riba koja se krije duboko u reci, izlazi u lov. Ako imaju sreće, do jutra grize mamac. Trećeg dana, Tatjana i Georgi se vraćaju na reku, nadajući se ulovu. Ovaj metod ribolova zahteva vreme, strpljenje i mnogo napornog rada. Posle tri dana truda, ulove šest burbata. Umorni, ali srećni, vraćaju se kući sa hranom za nedelju dana.

Oktobar je takođe vreme kada farmeri kolju svoju stoku za zimu. To je stara jakutska tradicija; porodice kupuju sveže meso, dele ga na porcije i zamrzavaju za naredni mesec. Georgi je upravo doneo kući veliki komad mesa, koji će Tatjana čuvati i zamrznuti za zimu.

Tatjana i Georgi su zajedno 12 godina, radeći sve jedan pored drugog, radeći, gradeći, odgajajući decu i pripremajući se za zimu. Na mestu oblikovanom dugim, surovim zimama, život bez ljubavi, brige i podrške biće nemoguć. Zajedno su izgradili svoju udobnu drvenu kuću pored reke, ulivajući u nju svu svoju ljubav i toplinu. Nazvali su je po Tatjaninom voljenom dedi kao počast porodici i svojim precima.

Danas dočekuju putnike iz celog sveta da odsednu u njihovom domu i iskuse kakav je život na jednom od najhladnijih mesta na Zemlji. Ali život ovde nije lak. Život u tako ekstremnoj klimi znači suočavanje sa izazovima svakog dana. Čak i nešto tako jednostavno kao što je hrana. U ovoj zaleđenoj zemlji, sveže voće i povrće su luksuz. Jabuke, banane i paradajz retko stižu tako daleko, a kada stignu, njihove cene su često veće od cene mesa. Zato se meštani oslanjaju na ono što im priroda daje – brusnice, krompir, šargarepu i začinsko bilje, ubrano tokom kratkog severnog leta.

U oktobru, Tatjana i Georgi provode dane kiseljeći, soleći i zamrzavajući sve što su ubrali, čuvajući ukus leta kako bi preživeli dugi, mračni mesec koji je pred nama. Georgi i Tatjana kreću na svoju dnevnu misiju sakupljanja vode za piće i pranje. Za vodu za piće, voze oko 8 km do prirodnog izvora gde pune velike posude kristalno čistom vodom.

To rade dok je još jesen, pre nego što se reka zaledi. Za samo nekoliko nedelja, voda će se pretvoriti u čvrst led, ponekad debljine i do 2 metra. Meštani zatim sakupljaju led iz reke, sekući ga u velike blokove i skladišteći napolju. Kasnije ga tope za piće i kuvanje.

U njihovom selu nema vodovodnih cevi niti tekuće vode. Izgradnja takvih sistema u Jakutiji je gotovo nemoguća. Zemljište je zamrznuto veći deo godine, a polaganje podzemnih cevi kroz permafrost je izuzetno skupo. Jakutija je takođe ogromna, skoro veličine Indije, a mnoga sela su jednostavno previše udaljena za centralizovane komunalne usluge. Zato ljudi ovde i dalje žive na tradicionalan način. Georgi i Tatjana koriste rečnu vodu za čišćenje, pranje, nežno mućkanje.

Kada je u pitanju kupanje, porodice nemaju tuševe ili cevi za toplu vodu; umesto toga, imaju svoju drvenu banju, tradicionalnu saunu u ruskom stilu izgrađenu pored kuće. Jednom nedeljno je greju drvetom, donose kante rečne vode i uživaju u nekoliko sati prave topline i pare. Ovde čak i jednostavne stvari poput pranja ili sakupljanja vode zahtevaju trud i vreme.

Popodne, Georgi i Tatjana voze 40 km da pokupe Ivu iz internata. Jedva čekaju da je vide. Nedelja uvek deluje dugo bez nje kod kuće, a svaka subota postaje poseban dan za celu porodicu. U njihovom selu nema prodavnica prehrambenih proizvoda, tako da je svako ovakvo putovanje važno.

Danas treba da kupe kutiju hleba, dovoljno za celu nedelju. Na mestu gde je najbliža prodavnica udaljena 40 kilometara, čak i hleb mora biti pažljivo isplaniran i skladišten za dane koji dolaze. Nakon kupovine, voze se do Ivinog internata. Svake subote im se čini kao mala proslava, dan kada njihova porodica ponovo postaje kompletna. Iva uči daleko od kuće jer u njihovom selu nema škola i vožnja 80 km svakog dana bi bila preteška, posebno zimi, kada temperature padnu na minus 50 stepeni Celzijusa. Pa ipak, čak i po takvoj hladnoći, život ovde ne staje; deca i dalje idu u školu.

Kod kuće posao nikada zapravo ne prestaje; Tatjana počinje da pere veš. Ovde nema tekuće vode, pa Georgi i Tatjana koriste vodu koju su ranije doneli iz reke. Kako se dan bliži kraju, porodica se okuplja oko stola za večeru. Posle duge nedelje razdvojenosti, Iva je konačno kod kuće i kuća se ponovo oseća živo, ispunjena smehom, mirisom tople hrane i tihom radošću zajedničkog života. Ovo je svakodnevni život u Jakutiji. Jednostavan, tih i snažan. Svaki dan je borba protiv hladnoće, ali ljudi ovde se nikada ne žale. Žive u punoj harmoniji sa prirodom, poštujući njenu moć, tišinu i lepotu.

Za njih, Jakutija nije samo mesto za život, to je njihova majka, njihov ponos i njihova najveća ljubav. Način života koji nikada neće zameniti ni za šta.