„U Ljilji je do kraja ostalo snage da se bori za svoje zablude“ Poslednje pismo slavnoj novinarki i tekstopiscu iz pera Momčila Moce Petrovića

Novinarka i tekstopisac Ljiljana Jorgovanović preminula je u 66. godini posle borbe s teškom bolešću. U Jugoslaviji je tokom osamdesetih i devedesetih bila cenjeni reporter i novinar, pisala je za brojne redakcije poput Mladosti, Poleta, Srpske reči…

– Ima jedna fotografija sa samog početka osamdesetih: Ljilja Jorgovanović za retro pisaćom mašinom u redakciji Studenta, lepša od filmske glumice. Kad snimaju reklame, fotografi koriste ventilatore da bi modelima kosa vijorila kao na vetru, Ljilja je i na toj slici, i uvek tako izgledala – pratio ju je oblak lepršave kose na metar i osamdeset i nešto (bez štikli) iznad tla.

Upoznao sam je u to vreme, kad je bila (slede njene reči) „najgluplja i najsrećnija, puna snage da se bori za svoje zablude“.
Bila je dobar novinar. Mogla je da bude među najboljima da ju je to zanimalo.

Njena je rečenica bila prelepa, melodična, zanimljiva, nepredvidiva i daleko od svakog šablona, ali nju klasične novinarske teme nisu zanimale.

Negde 1986. ili 1987. godine gledala je film „Poljubac žene pauka“ s Vilijamom Hartom. U Jugoslaviji je vrilo, Ljilja je radila u Mladosti, listu jugoslovenske omladine, i kroz njene tekstove provlačio se taj film, i njena zaljubljenost u Harta i kad je pisala o politici, i o zdravstvu, o nacionalizmu mladih…

Lepa pesnička slika (!) u tekstu bila je draža i važnija od celovitosti informacije. A umela je lepo da piše…

Tek sada, kad je umrla, iz reagovanja naših pevačkih zvezda shvatam koliko je uspešna bila kao tekstopisac. Mi o tome nismo pričali. Ali mi je njen uspeh razumljiv: kad se na onakav njen dar i onoliko pročitanih knjiga – imala je istančan ukus u literaturi – doda Ljiljin ironičan odnos prema sebi i „ozbiljnim stvarima“, i strah, svojstven samo istinskim talentima, od pisanja knjige – onda se pišu folk hitovi.

Ovo je pisala Ljilja Jorgovanović: „Noć mi te duguje“ (Zdravko Čolić), „Lepi grome moj“ (Ceca), „Rasulo“ (Ceca), „Gore od ljubavi“ (Ceca), „Zabranjeni grad“ (Ceca), „Manta, manta“ (Ceca), „39 sa 2“ (Ceca), „Slavija“ (Džej), „Romale, romali“ (Ana Nikolić), „Đavo“ (Ana Nikolić), „Vatra“ (Ana Nikolić), „Šta ostane kada padnu haljine“ (Vesna Zmijanac), „Gadura“ (Željko Joksimović), „Alo, budalo“ (Aca Lukas) i mnogi drugi…

I samo je ona mogla da napiše „Crno pa se ne vidi“ za Leontinu i „Kučketina“ Milici Pavlović.

Ali snage da se bori za svoje zablude ostalo je u njoj do kraja. Na velika vrata vratila se u novinarstvo, kao kraljica probuđena iz višedecenijskog sna, tekstovima za naše izdanje Njuzvika. Pre deset godina njen je tekst bio „Kad bi Tito bio u Ćirilici“, „Kako je živeti kad si mrtav“, gorak tekst o našim sugrađanima koji su posle smrti po nekoliko meseci ostajali u svojim stanovima ni od koga traženi, intervju s Borisom Bekerom… i sa Šemsom Suljaković, da zatvori krug svojevremeno započet razgovorom s Dobricom Ćosićem. Pitanja za „oca Srbije“ bila su oštra, nije se udvarala legendi. Udvarao se on njoj, ali nije bio igrač za Ljiljinu ligu.

Ko će sada u Beogradu ljubomorno i uobraženo da čuva one požarevačke akcente?

(Momčilo Petrović)

Bonus video: