Upoznajte Vesnu iz „Hajduka u Beogradu“: Pored glume igra tenis, peva, svira klavir… „Volela bih da ostanem u svetu glume i filma“

Gotovo 100.000 ljudi videlo je za samo dve nedelje prikazivanjafilm „Hajduk u Beogradu“reditelja Milana Todorovića, a publiku su osvojili mladi glumci, među kojima i Sofia Trifunović. Ona igra lik Vesne, koja je, pored Gligorija Pecikoze Hajduka, jedan od omiljenih junaka iz romana Gradimira Stojkovića. Za TV Ekran mlada glumica otkriva kako je dobila prvu veliku ulogu, kao i još neka svoja interesovanja.

– Premijere su bile predivno iskustvo i svaka je imala posebnu energiju. U Beogradu je bilo najemotivnije, prvenstveno zato što je bila prva i što je to moj grad. Atmosfera je te noći bila posebna. Prvi put smo svi gledali film. Uzbuđenje i strah kako će sve izgledati na velikom platnu sve vreme su bili prisutni. Publika se smejala, tapšala, navijala, čak i pevala. Takođe, sve naredne premijere u drugim gradovima bile su veličanstvene, jer je publika bila neverovatno topla i otvorena. Osetila sam da su nas primili s velikom radošću i podrškom u svakom gradu. Bilo je neverovatno čuti predivne reakcije publike i videti da ljudi iskreno uživaju u onome što smo stvarali mesecima.

– Pošto mi je ovo prvi film, teško mi je da budem objektivna, a nisam filmski kritičar. Na prvom gledanju sam se jedva navikla da vidim sebe u krupnom kadru. Film ima toplinu, duh vremena i emociju koja ostaje posle gledanja. Baš sam ponosna na celu ekipu i na to kako sve izgleda na platnu. Film me je iskreno dirnuo, i kao obično dete i kao mladu glumicu.

– Mama je odrasla uz ovu knjigu i ona mi je prva prenela ljubav prema njoj. Sećam se kako mi je pričala o likovima, pokušala da dočara to vreme i kroz slike i kroz muziku. Zato mi je bilo posebno važno da u mojoj interpretaciji prepozna baš onu Vesnu koju je nosila u svom sećanju. Htela sam da joj sada vratim deo njene mladosti i tog doživljaja koji joj je mnogo značio. To mi je bila najveća motivacija dok sam radila na ulozi.

– Kao što sam rekla, prvi put sam je čula zahvaljujući mami. Kasnije sam je ponovo pročitala kao lektiru, pa još jednom kad sam saznala za film. Tada sam je potpuno drugačije doživela – uz pomoć ekipe filma, posebno Milana Todorovića, počela sam da razumem humor, prijateljstvo, energiju Beograda tih godina, muziku. Shvatila sam i zašto je mnogim generacijama ovaj period ostao drag.

– Mnogo talentovanih devojčica se prijavilo – sve smo pokušale da dobijemo ulogu Vesne i Roberte, dok su dečaci pokušali da dobiju ulogu Hajduka. Prvo smo slali selftejp snimke, pa su nas tek onda zvali da nas vide uživo. Iskreno, trema je nestala kad sam došla – bilo je opušteno. Sve je prošlo nekako prirodno i s lepom energijom, najteže je bilo čekanje rezultata. Trenutak kada sam dobila poziv je jedan od onih koje pamtiš zauvek.

– Trudila sam se da razumem duh tog vremena – gledala sam filmove iz osamdesetih, slušala tadašnju muziku i razgovarala s ljudima koji su u tom periodu bili u tinejdžerskim godinama. Trudila sam se da naučim da se ponašam onako kako su se tinejdžeri tada ponašali, pričali, kretali se, čak i plesali. Što se lika Vesne tiče, htela sam da ostane verna originalu, a da ipak ima nešto moje.

– Mislim da slušaju apsolutno sve – od trepa do popa i indi muzike. Ja volim miks starog i novog, ali zbog filma sam više zavolela muziku osamdesetih. Ima neku toplinu i iskrenost koju današnje pesme nemaju. Muzika je velika stvar u građenju atmosfere lika, posebno u priči koja se događa u Beogradu tog vremena.

– Najveći izazov mi je bila scena u šumi, gde treba da padnem, a da pritom izbegnem bodlje, kamenje i sve prepreke koje se stvore baš kada ne treba. Snimanje te scene je bilo kombinacija glume i akrobatike, ali na kraju je sve ispalo odlično.

– Snimali smo u Hajdukovom stanu i trebalo je da pojedem vanilicu u sceni. Ispalo je da je jedem u svakom kadru, čak i kad kamera nije bila okrenuta ka meni. U režiji su se šalili da ću pojesti kilogram vanilica. Posle tog dana ih zaobilazim u širokom luku.

– Mislim da je najveća sličnost u načinu na koji posmatramo ljude oko sebe. Vesna ima tu finu senzibilnost da razume druge, da sluša i da bude iskrena, i to je nešto što i ja prepoznajem kod sebe. Ona je mila, ali sigurna u svoje vrednosti, i bilo mi je važno da to prenesem na veliko platno. Možda se tu najviše srećemo – u potrebi da ostanemo dobre i otvorene čak i kad je svet oko nas haotičan.

– Nažalost, nisam, zbog čega mi je mnogo žao. Mnogo sam čitala o njemu i njegovom radu. Divno je što je napisao knjige koje će ostati voljene kroz generacije. Velika je čast igrati lik koji je stvorio jedan takav pisac.

– Gluma me je privukla još kao dete, jer mi je pružala prostor u kojem mašta ima potpuno pravo da postoji. Nije to bio beg od stvarnosti, već način da je bolje razumem – kroz likove, njihove priče i emocije. Svaki put kada stanem na scenu ili pred kameru, osećam se slobodno, kao da mogu da istražim delove sebe koje u svakodnevici ne stižem. Upravo ta kombinacija igre, istine i kreativnosti je razlog što sam poželela da gluma bude deo mog života. Njom se bavim od svoje pete godine i član sam studija „Bis“.

– Glumci s kojima delim to prezime su fantastični, među našim najboljim, ali nismo u rodu.

– Umetnost je moja strast. Još odmalena sam plesala, pevala, svirala klavir, a završila osnovnu muzičku školu „Vatroslav Lisinski“. Često sam snimala kratke videe ili mini-blogove – kamera me je privlačila. Sve te stvari su me kasnije pripremile za glumu, iako tada nisam ni slutila da ću biti ovde gde sam sad. Rekreativno se bavim tenisom i odbojkom.

– Volela bih da ostanem u svetu glume, posebno filma. Osećam da je to velika privilegija i nešto što me zaista ispunjava. Videćemo kako će se stvari odvijati, ali nadam se da će se otvoriti neke nove mogućnosti i projekti. U svakom slučaju, u sferi filma bih volela da nastavim da gradim svoj put.