Vučić neće biti samo vrhovni komandant: Šta sve predviđaju izmene Zakona o vojsci koje su prošle ispod radara?

Usvajanje predloga izmena Zakona o Vojsci Srbije, kojim bi predsednik Republike postao formalni vrhovni komandant sa direktnom nadležnošću nad Vojskom, otvorilo je ozbiljne polemike među stručnjacima. Oni ocenjuju da vlast ovim potezom ne samo da jača političku kontrolu nad vojskom, već istovremeno nudi i poboljšanje socijalnog položaja profesionalnih vojnika, što, kako upozoravaju, deluje kao namerna kombinacija kojom se obezbeđuje lojalnost vojske režimu u trenutku pada poverenja i odliva kadrova.

Viši naučni savetnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać smatra da je jedan od motiva za izmene Zakona o Vojsci Srbije to što Aleksandar Vučić ima sve manje poverenja u poluge moći koje su mu na raspolaganju, uprkos tome što je SNS tokom prethodnih godina u velikoj meri uspeo da stavi pod kontrolu ključne državne institucije.

„Čini se da popularnost i rejting slabe i da je Aleksandar Vučić sve nesigurniji u svoj zahvat nad tim institucijama pa mora da se služi i ovakvim aktima. Verovatno to ima neke veze sa Generalštabom“, kaže Bursać.

On dodaje da se može pretpostaviti da je cela situacija dovela i do nezadovoljstva unutar vojske. Kako i ne bi, kaže, kada se nekadašnja zgrada Generalštaba, simbol otpora NATO-u, pretvara u hotel.

„Pretpostavljam da je to sa jedne strane i nesigurnost Aleksandra Vučića ali i jedna vrsta poruke vojsci gde treba da im leži lojalnost. To naravno nema nikakve veze ni sa zakonima ove zemlje ni sa dobrom demokratskom praksom, nema veze ni sa pravnom državom već sa jednim novim stepenom zarobljavanja države u jednom režimu čiji kraj se već sada nazire“, kaže Bursać.

Vojni analitičar Aleksandar Radić mišljenja je da predsednik Vučić želi da ima potpunu kontrolu nad Vojskom ali i da ima garancije te kontrole, jer kako kaže, „nikad dosta overavanja već overenog“.

„Mi znamo da je stanje takvo da je vojni vrh u potpunosti vezan za režim i dušom i telom, i ne postoji tu neki prostor za analizu toga da li oni imaju neki sopstveni autoritet jer ga jednostavno nemaju. Oni su zauzeli stav da šta se naredi to je tako, jer tako piše u zakonu. Ako zakon kaže da načelnik Generalštaba odnosno Vojske Srbije postupa po naređenjima predsednika Republike oni će tako raditi“, navodi Radić.

On isitiče da ključne izmene Zakona o Vojsci Srbije zapravo leže u poboljšanju socijalnog položaja profesionalnih vojnika i uvođenja novih ugovora, koji prema njegovom mišljenju predstavljaju određenu vrstu podmićivanja pripadnika vojske.

„Taj mehanizam je već isproban na primeru koeficijenata na osnovu kojeg se obračunavaju plate za pripadnike specijalnih jedinica. Omogućili ste da obični vojnici, podoficiri, oficiri iz jedinice vojne policije imaju plate koje su nesrazmerno veće u odonsu na bilo koje plate u Vojsci Srbije ili čak i civilnom društvu“, navodi Radić.

Kako dodaje, ovim izmenama vlast šalje poruku „mi brinemo o vama, mi vam obezbeđujemo socijalne garancije i platu“, naspram, kako kaže, slike koja se istovremeno stvara o opoziciji i takozvanim „blokaderima“, a to je da su oni protiv interesa vojnika.

Radić podseća da su reforme vojski u regionu, sprovedene pre nekoliko decenija, pratile evropski model profesionalizacije, pa je i u Srbiji uvedeno pravilo da profesionalni vojnik može ostati u službi najduže do 35. godine života, kao i u Hrvatskoj, BiH i Severnoj Makedoniji, gde se smatralo da vojnik najteže fizičke zadatke obavlja dok je u punoj psihofizičkoj snazi.

Dok su Makedonci kasnije pomerili granicu na 45 godina i obezbedili vojnicima prelazak u civilni sektor, Srbija izmenama zakona omogućava da profesionalni vojnici ostanu u službi do 53. godine, praktično do penzije, što je presedan u odnosu na sve ostale države u regionu i predstavlja vid socijalne kompenzacije.

Konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti Nikola Lunić ocenjuje da predložene izmene Zakona o Vojsci zaista otvaraju prostor za poboljšanje položaja profesionalnih pripadnika Vojske, ali se time ujedno potvrđuje postojanje problema koji ozbiljno narušavaju operativne sposobnosti sistema odbrane.

„Ipak, svi medijski projekti i finansijske stimulacije nisu kreirali Vojsku Srbije kao poželjnog poslodavca, već smo svedoci kontinuiteta odliva stručnog kadra i nedostatka motivacije potencijalno novih pripadnika. Osnovni uzrok tome je prelivanje društvene krize na sistem odbrane i politikanstvo generala koji uz autoritativno raspolaganje privilegijama po pravilu delegiraju svaku odgovornost“, objašnjava Lunić.

On upozorava da, iako je prilagođavanje zakonodavstva neophodno, sa formulacijama u zakonu mora da se postupa veoma oprezno.

Podseća da postojeći član 19 Zakona o Vojsci Srbije precizno uređuje način komandovanja, jer akti komandovanja pretpostavljenih’ obuhvataju naredbe, komande, direktive i odluke ne samo predsednika države, već i predsednika Vlade i ministra odbrane.

„Nadležnosti Vlade Srbije, posebno u kreiranju politike odbrane, obezbeđenja budžeta i realizaciji nabavki NVO, se ne smeju zapostavljati, a naglašavanjem “odluka predsednika Republike Srbije” u izmenama Zakona se upravo to čini. U ovom osetljivom društvenom trenutku, Srbiji ne treba poltronstvo pojedinaca koji će naglašavati ulogu predsednika Srbije, a zapostavljati nadležnosti svih drugih institucija“, kaže Lunić.

Nekadašnji predsednik Vojnog Sindikata Novica Antić smatra da ovakve izmene zakona istovremeno predstavljaju  kombinaciju pokušaja popravljanja položaja pripadnika vojske i preuzimanja potpune kontrole nad vojskom.

„Neka rešenja koja se sada uvode sindikat je ranije predlagao, ali su ih tadašnji ministri potpuno ignorisali. Danas su primorani da ih primene zato što je odlazak kadra iz vojske toliko veliki da žele da prihvate bilo kakvo rešenje koje će privući ili zadržati ljude“, kaže Antić.

Antić smatra da su među pozitivnim rešenjima upravo odredbe koje profesionalnim vojnicima, podoficirima i oficirima do čina potporučnika omogućavaju da rade na neodređeno vreme i da se penzionišu sa 53 godine.

„Međutim, druge odredbe koje se odnose na prekovremeni rad i na ovlašćenja političara u vojnom sistemu su potpuno neprihvatljive. Sada ministar odlučuje o napredovanjima, statusu i položaju oficira od komandira čete naviše. To znači da političari imaju potpunu kontrolu nad kompletnim tokom karijere oficira, da oni određuju raspoređivanja, postavljenja i napredovanja. Oficiri će zbog toga biti prinuđeni da ćute, trpe i rade onako kako se dopada političarima, a ne u skladu sa strukom“, ističe Antić.

On ocenjuje da je zakon neustavan jer vojsku podređuje politici i izvršnoj vlasti, praktično legitimišući mobing u sistemu odbrane. Dodaje i da se brisanjem definicije starešine kao vojnog lica otvara prostor da komandne dužnosti obavljaju i civili.

„Dakle, radi se o zakonu koji ukida profesionalne standarde, uništava vojnu struku, podređuje celu vojsku političkim akterima