IZ MEDIJA: Zašto bi Iran mogao da izabere sukob umesto ‘predaje’

ReutersIranci prolaze pored antiameričkog bilborda u Teheranu, sa sloganom: „Ako seješ vetar, požnjećeš vihor“

Gomilanje američkih vojnih snaga u području Persijskog zaliva sada sve manje liči na poruku, a sve više na pripremu.

Dolazak udarne grupe nosača aviona USS Abrahama Linkolna blizu iranskih voda već predstavlja značajan potez.

Još jedan nosač aviona, USS Džerald R. Ford, poslednji put je viđen u blizini Gibraltarskog moreuza kako se kreće ka istoku radi podrške mogućim operacijama.

U region su premeštena i druga sredstva, što dodatno učvršćuje utisak da Vašington pravi višestruke mogućnosti za vojnu operaciju.

Ovakva raspoređivanja snaga mogu da posluže kao poluga moći u diplomatiji.

Ali ako se posmatra sveukupna situacija, ukazuju da su posredni razgovori između Teherana i Vašingtona zapali u ćorsokak, što bi moglo da dovede do vojne intervencije ako nijedna strana ne promeni stav.

To otvara ključno pitanje: zašto iransko rukovodstvo, makar javno, ostaje prkosno pred najmoćnijom vojskom na svetu i njenim najjačim regionalnim saveznikom na Bliskom istoku?

Odgovor leži u uslovima za razgovore koje je postavio Vašington.

US Navy / ReutersNosač aviona USS Abraham Linkoln (u prvom planu) i razarač sa navođenim projektilima USS Frenk E Petersen Mlađi tokom vežbe u Arapskom moru 6. februara

Američki uslovi se smatraju kapitulacijom

Iz ugla Teherana, ti zahtevi ne predstavljaju pregovore, već kapitulaciju.

Oni podrazumevaju prekid obogaćivanja uranijuma, smanjenje dometa balističkih raketa kako više ne bi predstavljale pretnju Izraelu, obustavu podrške naoružanim grupama širom regiona, i, kako je izjavio američki državni sekretar Marko Rubio, promenu načina na koji Islamska Republika postupa prema sopstvenim građanima.

Za iransko rukovodstvo to nisu sporedne politike.

One čine srž onoga što smatraju njihovom bezbednosnom arhitekturom.

U odsustvu snažnih međunarodnih saveznika, Teheran decenijama gradi ono što naziva „Osovina otpora“.

Reč je o mreži savezničkih oružanih grupa koja je osmišljena da sukobe drži podalje od iranskih granica i da se pritisak pomera bliže Izraelu.

EPANaslovna strana iranskog dnevnika Vatan-e Emrooz od 19. februara sa naslovom „Iznenađenja sa mora“

Iranski program balističkih raketa služi kao zamena za zastarelo ratno vazduhoplovstvo i ograničen pristup naprednoj vojnoj tehnologiji.

Iako se nuklearni program zvanično opisuje kao mirnodopski, smatra se sredstvom odvraćanja.

Čak i bez naoružavanja, ovladavanje postupkom obogaćivanja uranijuma stvara ono što stratezi nazivaju „prag kapaciteta“.

To podrazumeva infrastrukturu koja bi zahtevala samo političku odluku za prelazak na vojnu upotrebu.

Sam taj latentni kapacitet funkcioniše kao poluga moći.

Teheran smatra da bi uklanjanje ovih elemenata značilo rušenje temelja strategije odvraćanja.

Iran Army Office / EPAUdari na iransku Islamsku revolucionarnu gardu i druge bezbednosne institucije mogli bi da oslabe aparat koji je nedavno ponovo uspostavio kontrolu posle masovnih protesta

Rizici za vrhovnog vođu Irana

Iz perspektive iranskog vrhovnog vođe Alija Hamneija, prihvatanje takvih uslova moglo bi da bude opasnije od rizikovanja ograničenog rata sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) pod vođstvom predsednika Donalda Trumpa.

Vojni sukob, koliko god bio skup, može da se preživi.

Ali potpuno strateško povlačenje, možda ne može.

Ipak, rizici takve računice su duboki, i to ne samo za Iran.

Svaka američka kampanja mogla bi već u početnoj fazi da cilja državni vrh.

Ako bi Hamnei bio ubijen, to ne bi samo okončalo više od tri decenije njegove vladavine, već bi moglo da destabilizuje pitanje ko će ga naslediti u trenutku kada je zemlja ranjiva.

Udari na iransku Islamsku revolucionarnu gardu i druge bezbednosne institucije mogli bi da oslabe aparat koji je nedavno ponovo uspostavio kontrolu posle jednog od najkrvavijih i najnasilnijih obračuna sa demonstrantima u istoriji Islamske Republike.

Demonstranti koji su poslednjih nedelja masovno izlazili na ulice, i povukli se tek posle upotrebe ogromne sile, i dalje su duboko nezadovoljni.

Iznenadan udar na represivni državni aparat mogao bi da promeni odnos snaga u zemlji na način koji nije moguće predvideti.

ReutersOrganizacije za ljudska prava navode da je hiljade ljudi ubijeno tokom antivladinih nemira krajem 2025. i početkom 2026.

Teheran može da pretpostavlja da bi ciljevi Vašingtona bili ograničeni na slabljenje nuklearnih i raketnih kapaciteta.

Ali ratovi se retko odvijaju prema početnim pretpostavkama.

Pogrešna procena ciljeva, trajanja ili političkih posledica sukoba mogla bi da dovede do njegovog brzog širenja.

Ekonomski pritisci predstavljaju dodatni rizik.

Iranska privreda, koja je već opterećena sankcijama, inflacijom i padom kupovne moći, teško bi podnela nove udare.

Poremećaji u izvozu nafte ili oštećenje infrastrukture dodatno bi pojačali nezadovoljstvo Iranaca koje je potisnuto, ali nije rešeno.

U tom kontekstu, prkos ima višestruku svrhu.

Spoljašnjim silama šalje poruku odlučnosti, a u zemlji snage.

Ali istovremeno sužava prostor za kompromis.

Rizici za Vašington

Rizici za Vašington nisu