„ZNAM KAKO JE BITI U KOLONI KOJA NAPUŠTA SVOJE SVE, DOK OKOLO GORE KUĆE“ Velika isporest Raste o odrastanju na Kosovu: Sedeli smo i čekali da padne bomba…

Život repera Stefana Đurića Raste obeležen je teškim detinjstvom, a na svom Instagram nalogu oglasio se povodom serije „Tvrđava“, koja je u njemu izazvala reakcije zbog poistovećivanja sa narodom koji je izbegao tokom rata. Veliki broj pratioca izrazio je slaganje sa reperom.

Rastin život bio je ispunjen teškim momentima i očigledno je na njega serija ostavila dubok utisak.

Stefan Đurić Rasta Foto: Printscreen Instagram

„Kratko, povodom serije „Tvrđava“. Ja, kao dete koje je osetilo sta znači osvrnuti se posednji put. Poslednji put za svojom sobom, poslednji put za svojom zgradom, najbolje znam sta znači poslednji put osvrnuti se za svojim rodnim krajem. Poslednji put i nikada više. Nikada“, napisao je Rasta na svom Instagram nalogu, pa nastavio:

„Znam kako je biti u koloni vozila koja napušta sve svoje dok u okolini gore kuće, životinje mahnitalno beže iz svojih štala. Sve nestaje. Moji najbliži često znaju da noćima imam košmare u kojima non stop skupljam svoje najbliže i napuštamo svoje.“

„Ovaj film, delo, remek-delo u svakom smislu, probudilo je apsolutno svaki osećaj, miris, atmosferu, sve. Realno, onako kako jeste. Uzmimo u obzir da su pojedini glumci ponovo doživijavali istu scenu, dovolino govori o samoj autentičnosti događaja. Ovo je prvi, pravi anti-ratni film. Iskrene čestitke, apsolutno svakom čoveku koji je na bilo koji način učestvovao u stvaranju ovog dela koje će zauvek ostati kao utvrđenje srpske kinematografije. Jednom rečju. „Tvrđava“, napisao je on.

Odrastanje i život na Kosovu

U Prištini je živeo od rođenja do 1999. godine, a ističe da mu je detinjstvo bilo vrlo neobično.

„Od kraja osamdesetih kada je krenula da se zaoštrava cela situacija na Kosovu. Tek kada sam otišao s Kosova shvatio sam da mi živimo getoizovano sve vreme. I da to nije normalan način života i da, kao, tako deca ne treba da žive. Deca treba da žive potpuno drugačije. Ali mi smo, nekako, prosto, se navikli na to. Družili smo se po kućama i nekako smo se trudili da uvek održavamo taj duh koliko-toliko normalan, zdrav. Da nekako funkcionišemo. Ali, opet, kažem, ja sam se tek posle šokirao kada sam otišao. Znaš, kao film, ono, andergraund. I ‘ajde, da kažemo, na kraju tek u Beogradu sam zaista video šta je to. Šta je to neko detinjstvo. Sloboda i detinjstvo, da. Ja sam stvarno rođen u Prištini. Kod mene u razredu, ja mislim da smo samo moj drug Haris i ja rođeni u Prištini. Svi su se rađali u Skoplju jer je tamo bilo dosta bezbednije i tako dalje. Ja sam se rodio u Prištini i stvarno sam bio dosta vezan za to mesto, jer su i moji bili lokal patriote, generalno.

Posebno pamti jednu Albanku

„To je zaista bilo mnogo smešno. Mi smo igrali fudbal izvan zgrade i zaista je bila jedna mala Albanka, preslatka je bila i bila je izuzetno talentovana, stalno je igrala fudbal s nama. Bila je strašno talentovana i volela je jednostavno da igra fudbal s nama. Znaš kad dođe do trenutka kada uopšte ne znaš kako da objasniš da možda ne bismo trebali biti tu zajedno, svi. I to je bilo od tužnog do nekako smešnog trenutka. Neko treba da nam objasni da možda, znaš, treba da krenemo kući, da možda roditelji brinu, situacija nije baš naivna. Jednostavno, to su neke neobjašnjive stvari. Sećam se da je u nekoliko situacija bilo tako da smo međusobno igrali rata, ovaj deo protiv drugog dela, gađamo se kamenjem, i uvek bi nešto ta mala Albanka stala na našu stranu, bila je dosta na našoj strani i nikad se nije bojala. To je bilo neverovatno. Baš bih voleo da znam šta se sada dešava sa njom.

1/7

Vidi galeriju

Stefan Đurić Rasta  Foto: ATA images/Antonio Ahel, ATA images, Marina Lopičić

Iako je svašta doživeo, nikada njegova porodica nije bila ostrašćena.

„Moja porodica i ja, da kažemo šira familija, preživeli smo razna raseljavanja, u pravom smislu. Čak i u Hrvatskoj, i u Bosni i na Kosovu. Nikada nisam imao poriv da zaista nekog mrzim ili da prema nekom imam neki animozitet ili da nekog nešto ne volim i apsolutno me nikad nijedna situacija u kojoj sam se u životu našao, nije me odaljala, uvek me je napravila boljim čovekom i približila svim tim ljudima.

I u najgorim momentima srpski inat ih nije napuštao.

„Ja mislim da nismo, mislim jesmo i nismo. Sećam, da li je to je to i taj neki srpski inat i hrabrost neka, kako smo mi opušteno reagovali na eksplozije, na bilo kakvu pucnjavu, na nešto, to je tako bilo uigrano. Mi smo svi znali šta treba da se radi u kom momentu, to su neverovatne stvari. Za ljude i prijatelje koji su nam dolazili iz Beograda to je bilo strašno. Ono dođu, svrate nam u goste, za njih je to bilo paranormalno. Jer to se sedalo u kafiću i očekivalo se da može bomba neka da padne, a opet se sedelo u kafiću i pila se kafa, znači nije se odustalo od životnih navika. Dosta je bilo paranormalno, osećalo se naravno u svakom momentu da će tu da se zakrvi i da tu neće biti normalnog života, ali smo se mi nekako trudili da koliko je god bilo moguće da ga držimo.

Seli se u Srebrenicu, najlepši period odrastanja uz baku

„Iskreno, to su meni možda najlepša stvarna osećanja iz detinjstva. Jer sam imao priliku da jašem konje, da čuvam krave, da se družim sa životinjama, da non-stop budem u pokretu. Sećam se dok sam živeo tamo već sam se bio navikao i baba sa kojom sam živeo je morala negde da ide na dva, tri dana. I baš u toj situaciji se desi da dođu, da me vide roditelji. Otac i mama došli su u posetu iz Prištine da me vide. I sad kao, baba treba da ide i sad ja vidim moj roditelj uplašeni kao, pa kako sad, kao šta, kako ćemo mi, kao razumeš, da ostanemo žive životinje i baba kaže: „Ništa vi ne brinite, Stefan sve zna, samo vi za