NEŠTO SE MENJA: Ispovest letećeg taksiste

Na leteći taksi sam prešao u jesen 2026, čim su se pojavili prvi modeli. Stranka je tražila iskusnog šofera koji će biti dobrovoljac u ovom istorijskom poduhvatu za narod i državu. Pitao sam ih koliko je prešla mašina, koliko troši, da li taksimetar ima turbinu i koliko treba da platim letećem saobraćajcu za nevezan pojas. Znam, sada vam ova pitanja, na koja je odgovor „da“, deluju smešno, ali tada je to bilo ravno letećim papcima iz Kine.

Rekli su: „Samo ti sedi u vozilo, Stevice, i pusti da njime upravlja veštačka inteligencija“. Smorio sam se, mislio sam da ću odmah lično upravljati ovim čudom tehnike, međutim to će biti veštačka inteligencija u vidu robota Lunija, koji je do tog trenutka obavljao zadatak jedinog predsednikovog prijatelja. Luni je imao taksi-kapicu, bio je dobro raspoložen. Uzleteli smo sa taksidroma u Surčinu i posle dvadeset sedam sekundi se srušili.

Kada sam, posle šest meseci, konačno napustio bolnicu, u kojoj su mi kosti najpre krivo srasle, pa onda polukrivo, posle naknadnog nameštanja, nisam mogao ništa drugo osim da vozim leteći taksi. Rekli su: „Stevice, ionako si se razbio ko babin krčag, šta možeš osim da pristaneš da sedneš opet s Lunijem u leteći taksi i taksiraš“. Bili su u pravu, ni to ne bih mogao da mi nisu omogućili transport dizalicom u vozilo.

Ovog puta obećali su mi i nadoknadu u vidu garsonjere u Beogradu na vodi, koja treba da bude dovršena 2066. U kolima je, jelte, opet bio Luni, koji je bolje prošao od mene, jer je makar bio u stanju da samosalno uđe i izađe iz vozila. Pozadi su smestili dva džaka s marihuanom, a zadatak je bio da ih odvezemo na poziciju X, gde će biti utovareni u autobus za Evropsku uniju. Vutra je, dakle, bila naša prva mušterija. Luni je pripalio mašinu, mi smo uzleteli i posle četrdeset dve sekunde se srušili.

Imajući u vidu da smo dobili sigurnosnu opremu, odnosno padobrane, Luni je stigao da se katapultira i bezbedno prizemlji u Progaru, dok sam se ja srušio zajedno sa taksijem u Bojčinsku šumu. Kada sam, posle dve godine, ponovo izašao iz bolnice, leteći taksiji su leteli na sve strane. U svakom je bio po jedan Luni i gomila vutre. Pitao sam u stranci šta će biti moje sledeće zaduženje, a oni su mi saopštili da idem u invalidsku penziju, Relja će sve da mi sredi.

Važi, na plaži. Kad već nisam mogao u regularni, izašao sam na divlji leteći taksi, koji sa uspehom vozim, evo, već dvadeset godina. U Srbiji više nema ljudi, osim onih iz stranke, pa razvozim Lunije. Derem ih koliko hoću, niko se ne buni, lova samo kaplje. Vazduh je čist, kad je vedro vidljivost ide i do trista metara. Omiljena relacija mi je aerodrom, samo moram da pazim da me tamo lokalni Luniji, koji takođe voze na divlje, ne premlate.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.