U ŽIŽI JAVNOSTI: Nenadležnosti Nenadležne institucije

Ništa novo nećemo reći ako kažemo da je Aleksandar Vučić odavno izašao iz svojih okvira ovlašćenja i da je za većinu stvari koje radi, nenadležna institucija (nadimak koji nikako ne može da „svari“, a koji je toliko tačan), ali i u tim njegovim nenadležnostima kojima nam svima kroji kapu postoje nijanse, odnosno nivoi dna koje nikako da dotakne.

Međutim, ta njegova nenadležnost ponekad uopšte nije bezazlena, već naprotiv – on svojom nenadležnošću pravi štetu koju je nekada nemoguće ispraviti.

To nam pokazuje i nesreća na Filozofskom fakultetu, gde je jedna mlada osoba tragično izgubila život.

Najpre su eksploataciju takve tragedije započeli oni od kojih se to očekivalo – tabloidi, čiji je glavni i odgovorni urednik upravo Nenadležni. Toliko gadosti i laži, bez trunke pijeteta i empatije, verovatno ne pamti svetska medijska scena. Naravno, on je najpre bio „glas razuma“, dok su njegovi trbuhozborci trovali i objavljivali najgore gadosti, a kada su se ispucali bez nekog očekivanog efekta za njihovog urednika, na scenu je morao da stupi on.

Pošto još uvek sebi ne može da dozvoli da bude Dragan kome traže da nešto vrati, pribegao je najperfidnijoj zloupotrebi svoje funkcije, pa je kao predsednik Republike izneo detalje istrage, koja je, da se razumemo, već uveliko trebalo da bude završena.

Dao je sebi za pravo da, mimo svih zakona i potpuno obesmišljenog Ustava ove zemlje, iznosi detalje istrage tragedije, rekavši da je tragično stradala studentkinja 18 minuta pre pada kroz prozor slala sasvim „normalne“ poruke (šta god to značilo), na osnovu čega je on, tako nenadležan, zaključio da ju je neko od studenata naterao da skoči sa petog sprata fakulteta.

Sve i da uzmemo da je istina ono što je izgovorio vezano za poruke, postavlja se pitanje zašto je neko iz tužilaštva ili policije njemu dostavio takav detalj istrage, jer je to u zakonskom smislu potpuno isto kao kada bi takav podatak ovi organi dali bilo kom građaninu ove zemlje. Prosto, predsednik države nema apsolutno nikakvo pravo da zna ni jedan jedini detalj istrage, a kamoli da na osnovu tog detalja donosi zaključke i presude, jer je to malo i krivično delo.

Pošto sam sebe voli da naziva vrhovnim komandantom, što dosta govori o njegovoj ličnosti, neko bi trebalo da mu kaže da se to odnosi isključivo na vojsku, ali ko bi mu to iz policije uopšte i rekao? Dačić, Kričak, Vasiljević, Repac? Da se ne zavitlavamo. Oni su ubeđeni da je on vrhovni komandant svega što gamiže ovom napaćenom zemljom.

To postaje toliko smešno da mu se visoki policijski oficiri, prilikom neke svečanosti kada mu predaju raport, obraćaju sa „gospodine vrhovni komandante“, iako on sa policijom ima veze koliko ja ili bilo koji drugi građanin.

Elem, pravno gledano, sve je vrlo jasno, ali nedovoljno za objasniti, jer ovo postaje kolektivna dijagnoza, pa bi neki psiholog ili psihijatar možda imali smisleniji odgovor na ovo ludilo koje živimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

[embedded content]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.