MEDIJI NAVODE: Paolo Mađeli za Danas: Onda nek zatvore teatar – sam teatar je politički čin

Vest je redakcijski adaptirala i sadržajno prilagodila redakcija E-Srbija.info

„Ćao, ljubavi“, kaže čuveni pozorišni reditelj Paolo Mađeli glumcu Voji Brajoviću dok ulazi u bife Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

„Ćao“, uzvraća Brajović i dodaje: „Znaš, juče sam napravio jednu grešku.“
„Jednu?“ odgovara Mađeli uz osmeh.

Kratka razmena ostaje bez epiloga – Brajović seda za bar, a Mađeli mi konspirativno šapće: „To tamo je njegova pozicija.“

U bifeu se u međuvremenu okuplja „pozorišna porodica“ pred probu „Garderobera“, predstave koju režira i čija je premijera zakazana za 8. maj.

Skreće mi pažnju na mladog reditelja koji sedi pored nas – svog asistenta – uz opasku da mladi danas retko dobijaju priliku da pokažu talenat.

U ranim jutarnjim satima, svako ko uđe u bife zastane za našim stolom da pozdravi Mađelija.

Šef stolarske radionice, Miroslav, podseća ga na predstave koje su radili zajedno, kada je u radionici bilo 20 majstora, a danas samo dvojica. Ta jutarnja dinamika – susreti, kratke replike i tišine – pokazuje da se pozorišni život ne odvija samo na sceni.

Mađeli je čovek teatra više od četiri decenije. Iskustvo nije umanjilo njegovu radoznalost – radu pristupa sa gotovo mladalačkim elanom i i dalje se rado upušta u neizvesno i eksperimentiše. Radi na drami „Garderober“, iako Ronald Harvurd ne spada među njegove omiljene engleske pisce.

Suprotno očekivanom, u ovoj priči ga privlači njen ratni okvir. Čuvenu postavku „Garderobera“ u JDP-u, koju je režirao Dejan Mijač, sa Ljubom Tadićem kao Serom i Petrom Kraljem kao Normanom, nije gledao.

U Mađelijevom „Garderoberu“, suprotno očekivanjima, Voja Brajović igra Normana (garderobera), a Predrag Miki Manojlović Sera (glumca).

Sećate li se trenutka kada ste odlučili da režirate „Garderobera“ ili šta biste rekli da vas je privuklo ovoj drami Ronalda Harvuda?

– Ta predstava je ovde u JDP-u dugo igrana, ali je nisam gledao, a filmove koji su rađeni prema Harvudovim tekstovima sam direktno prezirao. To mi je uvek bila neka korektna, pase engleska literatura. Zbog toga sam razmišljao da li uopšte treba da se bavim ovom pričom. Kod Engleza volim neke druge pisce. Harvurd je dosta poznat u Italiji, dobio je i Oskara za film „Pijanista“ i ne mogu reći da je loš pisac, ali njegova literatura me ne uzbuđuje, za razliku od Sare Kejn ili Veskara, koje obožavam.

Šta vas je onda navelo da radite ovaj komad?

– Zvučaće cinično, iako ja nisam takav, ali u toj priči ima nešto jako zanimljivo, a to je rat. Zbog toga što mi nemamo svesti, ili imamo vrlo malo svesti, da je dve i po hiljade godina prošlo od prvog peloponeskog rata. To je prvi svetski rat, a ne ovaj za koji se misli. Dakle, mi se dve i po hiljade godina, oprostite, j****o s tim ratom i sa monetarnim interesima. Svaki put pomislimo: „Ovo se više neće desiti“, i svaki put kažemo: „I ovo je prošlo.“ Naravno, kad govorim o Europi, ne mislim na ovaj administrativni deo, nego odakle mi dolazimo – naša kultura – Persija, Iran, ili Irak, Mesopotamija… Kako se može uopšte bombardirati Bagdad, „Hiljadu i jedna noć“? Iz bagdadskog muzeja je posle 10 dana sve otišlo na prodaju u Njujorku, a to je naša istorija, naša povjest. Koliko se sve promenilo za samo poslednjih 25 godina – svet. Ova brzina (uzima mobilni telefon i tipka brzo prstima po njemu), kojoj smo izloženi u fiktivnom, virtuelnom realitetu, ja je, od kako sam star, doživljavam kao vremensku mašinu koja ide neverovatnom brzinom i gledam unazad kako mi brzo destruišemo. Mislimo da napredujemo, a zapravo regresiramo. Regresiramo u kulturološkom, regresiramo u ljubavnom, u logičnom – ubili smo i filozofiju. Veliki Habermas kaže da živimo u kraljevini ničega…

Harvud je „Garderobera“ pisao iz ličnog iskustva. Da li ste se bavili tim slojem i koliko vam je bila važna hijerarhija odnosa i pitanje moći između garderobera i glumca?

– Znam da je Harvurd referirao na jednog glumca koji je bio jedan nepodnošljivi tip, ali me to uopšte ne interesira. Englezi misle da povjest njihovog teatra važi za čitav svijet. Taj glumac citira „Lira“, pa „Hamleta“, igrao je do svoje 60. godine, pa se cilja na to da se pretpostavi da je u pitanju Lorens Olivje, ali za mene su sve te priče jedno provincijalno obraćanje svetu. Niti sam ja fan Vest Enda, koji smatram jednim od najlošijih teatara u Europi.

Šta vas onda najviše intrigira u ovom delu, koje jeste neka vrsta omaža pozorištu i glumcima – da li je to suština teatra po sebi?

– Da i ono što bi moglo biti interesantno jeste to što je to poslednji dan jednog glumca. Rat je oko njega. I ima u tom glumcu i nešto politički plemenito kad on kaže da ipak mora da radi i da njegov posao nije samo gluma nego da prosvetli ljude. To je motiv koji ujedinjuje sve teatarske ljude u svetu. Teatar je političan zato što je iznad politike. U tom smislu postoji plemenitost u njemu, uz sve sebičnosti, bedastoće i gluposti koje čovjek nosi, a mi ih u teatru još potenciramo.

Šta za vas kažu glumci, kakvi ste za rad?

– Šta glumci kažu? To me ne zanima (smeh). Toliko jezika, toliko različitih kultura sam prošao, a u suštini, bez obzira na kontinent sa koga su, postoji jedna zajednička crta, a to je taj egoizam postojanja i stvaranja.

Da li ste bili možda u Narodnom pozorištu u Beogradu i da li ste upoznati sa problemima sa kojima se zaposleni tamo suočavaju?

– Nisam. Toliko me to boli. Da Narodno ne bude narodno. Gostovao sam pre nekoliko godina tamo. Išao sam tada da gledam predstavu Igora Vuka Torbice. On je bio moj prijatelj i jako sam ga puno volio, izuzetan, fantastičan tip, ali sam se razočaro kako su obnovili Narodno. Ne postoji više onaj dole bife, koji je bio duša teatra, kao podmornica. Sad su ga smestili gore. Ne znam stvarno ko je imao tu ideju. Razočarao sam se tada i ne osećam ga više kao svoj prostor, ali to je već subjektivno gledanje, ali ne mora biti objektivno. Pogodilo me to jako jer su sva moja sećanja otišla dođavola, a bio sam vrlo vezan za taj teatar jer je to bio prvi teatar koji me ugostio i dao mi sve u životu. Čuo sam da su